Луиђи Бокерини у Шпанији

Година 1770. означила је прекретницу у Бокеринијевој каријери: две године након доласка у Шпанију, Бокерини је примљен у службу принца Луиса Антонија Хајмеа. Дон Луис имао је бурни живот на шпанском двору - као најмлађи син краља Филипа В био је предодређен за црквену службу и још као осмогодишњи дечак именован је за надбискупа, са надом да ће израсти у претендента на папски трон. Дон Луис, међутим, није био склон строгом начину живота који се захтевао од особе на његовом положају и са двадесет и осам година повукао се из цркве, преузимајући световну титулу грофа од Чинчона. Пет година доцније, по смрти свог брата, краља Фердинанда VI, Дон Луис је изнео своје претензије на шпански престо, али је био поражен и круна је припала његовом старијем брату, Карлосу III, иако је он требало да буде изузет од наследства јер није живео у Шпанији. Дон Луис је након овог пораза у великој мери био изопштен са шпанског двора у Мадриду и повукао се у своју резиденцију у Боадиљи дел Монте. Велику пажњу посвећивао је образовању своје породице и био је запажен као мецена уметника, не само музичара попут Бокеринија, већ и сликара попут Франсиска Гоје.

Међу првим делима које је Бокерини написао за Дон Луиса биле су две збирке гудачких квинтета, опуси 10 и 11, датирани 1771. године, а штампани у Паризу 1774. и 1775. године. Гудачки квинтет, у карактеристичном саставу који броји два виолончела, показаће се као један од омиљених жанрова инструменталне музике Дон Луиса и Бокерини ће у току ове службе написати чак седамдесет композиција те врсте. Бокерини је последњем гудачком квинтету у свом опусу 11 придодао наслов - „Кавез за птице" - који указује на дескриптивни карактер овог музичког дела. Дон Луис је, наиме, био велики љубитељ птица и у својим резиденцијама је одгајао птице у великим пространим крлеткама. Бокерини је свој квинтет, конципиран у А-дуру, започео кратким адагио уводом, након кога сонатни allegro giusto јасно слика пој птица у високим регистрима последњих жица гудачких инструмената. Наредни полетни став у шестоосминском метру, насловљен „Пастири и ловци", заснован је на овом контрасту између пучанства и аристократије и служи се типизираним музичким репрезентацијама пасторалног и ловачког топоса, који се повремено реализују уз употребу аликвотних тонова на виолончелу.

Исте године када су настали гудачки квинтети из опуса 10 и 11, Бокерини је компоновао и своју прву збрку од шест симфонија, коју је доцније такође публиковао у Паризу, и то 1776. године, као свој опус 12. Занимљиво је да у овим симфонијским партитурама, слично као и у гудачким квинтетима, Бокерини по правилу пише две деонице за виолончела, што умного доприноси богатству његовог оркестарског звука.

Срђан Атанасовски