Луиђи Бокерини у Шпанији

Луиђи Бокерини је, након смрти свог оца, крајем 1766. године, напустио родни град Луку и отпутовао најпре у Ђенову, а затим се запутио у Француску, са намером да му Лондон буде последње одредиште. Међутим, након шестомесечног боравка у Паризу, двадесетпетогодишњи Бокерини и његов сапутник, виолиниста Филипо Манфреди, одлучили су да прихвате позив шпанског амбасадора и да оду у Мадрид. Већ на пролеће 1768. године двојица музичара била су део италијанске оперске трупе при шпанском двору, чији је покровитељ био принц престолонаследник, будући Карлос IV. Седиште дворске оперске трупе било је у Боадиљи дел Монте, у замку принца Луиса Антонија Хајмеа, млађег брата краља Карлоса III, али је трупа скоро непрестано била у покрету, наступајући у позориштима при краљевским резиденцијама, попут замка у Аранхуезу који је имао новоизграђену театарску сцену, као и у већим шпанским градовима, попут Валенсије, што је у својим мемоарима забележио и писац и авантуриста Ђакомо Казанова. Ова трупа приређивала је и академије, односно јавне концерте у позоришним дворанама, на којима је пре свега изводила инструменталне композиције. На једној од ових академија, у Мадриду, на репертоару се обрела и једна од Бокеринијевих оркестарских композиција: Синфонија кончертанте у Це-дуру. Као солистички инструменти у партитури се појављују две виолине и виолончело, при чему је деоницу виолончела изводио сам Бокерини. На почетку своје каријере, Бокерини је велике наде улагао у професију виртуоза на виолончелу, што је вероватно и био један од разлога његових путовања. Сматра се да су управо боравак у Паризу, те сусрет са композиторима инструменталне музике, али и са самим тржиштем штампаних музикалија, били кључни за Бокеринијеву одлуку да се превасходно посвети компоновању

Међу операма које је изводила италијанска трупа при шпанском двору значајно место заузимала је чувена опера Добра девојка, или Чекина Николе Пичинија. Ова опера значајна је у историји опере буфе јер, услед израженог уплива пасторалног и сентименталног стила, отвара ново поглавље у развоју овог жанра. Драматург и либретиста Карло Голдони је као литерарни предложак искористио роман Памела Семјуела Ричардсона, односно причу о баштованки која захваљујући својој доброти постаје грофица. Напуљски композитор Николо Пичини креирао је музички израз који је одговарао новој осећајности, а који је био обележен једноставном и пасторалном, но ипак високо експресивном мелодијском линијом вокалне деонице насловне јунакиње. За такозване „озбиљне улоге", односно ликове који представљају аристократију - Витеза Армидора и Маркизу Лучинду - резервисан је, пак, стил адаптиран по угледу на озбиљну италијанску оперу.

За извођење ове опере на пролеће 1769. године у позоришту замка у Аранхуезу, оперска трупа шпанског двора је уместо оригиналне увертире искористила још једну Бокеринијеву симфонију, и то Симфонију у Де-дуру, насталу четири године раније.

Аутор емисије Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић