Нова дискографија

Ово је дебитантско издање за ову угледну дискографску кућу младе литванске уметнице Мирге Гражињите-Тиле, која је као прва жена у историји овог издавача са њим закључила дугорочан и ексклузивни уговор на позицији диригента. Од када је 2016. године Гражињите-Тила заменила Андриса Нелсонса на месту музичког директора Симфонијског оркестра града Бирмингема, ова литванска диригенткиња је низала бројне интернационалне успехе, диригујући ансамблима као што су Филхармонија из Лос Анђелеса, Филхармонијски оркестар Француског радија, Филаделфијски оркестар, њујоршки Метрополитен оркестар, ансамбл Санта Чечилија из Рима и многи други.

Један од ансамбала са којим је и раније сарађивала, а који јој се, уз Симфонијски оркестар града Бирмингема придружио на њеном дебитантском албуму за Дојче грамофон, је Кремерата Балтика, са којом је ова диригентиња већ остварила један дискографски запис са музиком Мојсеја Вајнберга, свирајући његову Четврту симфонију. На њеном најновијем албуму, налазе се два Вајнбергова симфонијска остварења - Друга и Двадесет прва симфонија. Композитор, чија се стогодишњица рођења обележава ове године, за собом је оставио велики опус од сто педест два дела и чак двадесет једне симфоније. Његово последње симфонијско и према ауторовом мишљењу најбоље остварење овог жанра, које има поднаслов „Кадиш", настајало је у периоду од више од тридесет година. Дело открива једну од основних преокупација композитора чија је породица нестала током Холокауста, а то је да се очува „сећање на оне који су убијени у Варшавском гету". Отуда и други поднаслов овог дела, који гласи „Плач". Сама симфонија је делимично заснована на музици за филм „Оче наш" Бориса Ермолајева, који говори о судбини мајке и дечака који траже уточиште у Гету, али тамо проналазе само смрт. Ова тема је свакако била блиска Вајнбергу чија је породица нестала током Другог светског рада, док је сам композитор избегао сличну судбину, бежећи најпре у Белорусију, а потом и Узбекистан. Ипак, ни тамо није утекао сталињистичком прогону, те је 1953. године ухапшен, због „јеврејског буржоаског национализма". Само захваљујући интервенцији његовог блиског пријатеља и колеге Дмитрија Шостаковича, али и изненадној Стаљиновој смрти, био је ослобођен неколико недеља касније. Искуства прогона и репресије, дубоко су се рефлектовала на Вајнбергов музички језик. Његова дела су контемплативна, са пригушеном драматиком и повремено прожета утицајима Малера и Шостаковича, а у поменутој Симфонији број 21, он користи и дискретне цитате клавирске музике Шопена, који у сведеном оркестарском окружењу, делују као остаци сећања у пустоши коју је за собом оставио рат.

Поред овог обимног остварења, на двоструком албуму који вечерас представљамо налази се и Вајнбергова Симфонија број 2 из 1946. године, коју овом приликом изводи Кремерата Балтика под управом Гражињите-Тиле. Ово знатно оптимистичније дело, поседује и мање фрагментарну структуру од поменуте „Кадиш симфоније", а ангажована интерпретација ансамбла посебно наглашава сталну игру између група гудача.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић