Уметност интерпретације

У вечерашњој емисији чућете како пијаниста Владимир Софроницки изводи циклусе „Прелида” Александра Скрјабина и Фредерика Шопена.

Овај еминентни уметник, уживао је у својој земљи статус неприкосновеног музичког генија и најбољег пијанисте у очима својих колега и савременика. Познате су анегдоте у којима су и Емил Гилељс и Свјатослав Рихтер сматрали да је Софроницки „бог пијанизма", а његова прерана смрт 1961. године сигурно је допринела да се мит о њему одржи у Совјетском Савезу. Ипак, са друге стране гвоздене завесе није био познат, све док његови снимци нису почели да се реиздају у протеклим деценијама. Засигурно, ради се о једном од најбољих извођача руске пијанистичке школе, који још увек баштини неке од тековина романтичарског приступа клавира, као и о једном од најоригиналнијих пијаниста XX века. Током двадесетих година, Софроницки је остварио једину турнеју изван граница Совјетског Савеза, и то у Француској у којој је провео годину дана заједно са својом супругом Еленом Скрјабином, ћерком Александра Скрјабина. Ипак, још једном је наступио на Западу – и то када је по Стаљиновој наредби изненада послат да свира на Постсдамској конференцији 1945. године.

Владимир Софроницки је рођен 1901. године у породици интелектуалаца, са јаким уметничким залеђем. Клавир је почео да учи у Варшави где су му се родитељи преселили, код Ане Лебедеве-Гечевич, студенткиње Николаја Рубинштајна. Ускоро га је приметио Александар Глазунов, тадашњи директор Конзерваторијума у Санкт Петербургу који му је сугерисао да ступи у контакт са пољским пијанистом Александром Михаловским, код кога је похађао часове у наредним годинама. По пресељењу назад у Русију, Софроницки бива примљен на Конзерваторијум у Санкт Петербургу у данас легендарну класу славног руског пијанистичког педагога Леонида Николајева. Колеге из класе су му били Дмитриј Шостакович и Марија Јудина, док је са друга два студента са исте године – Владимиром Хоровицем и Симоном Барером - свирао у реситалима за два клавира.

Од 1930. године, по повратку из Француске, Софроницки се посветио ширењу репертоара на музику прошлих епоха. Тако је у сезони 1937/38 одржао серију од дванаест реситала у којима је пружио преглед историје музике за клавијатурне инструменте од Дитриха Букстехудеа до Дмитрија Шостаковича. Ово је био први подухват ове врсте још од времена славних „историјских концерата" Антона Рубинштајна. Од 1936. године Софроницки је предавао на Лењинградском конзерваторијуму где га је дочекао рат и страшна опсада града, кад је грађанима свирао на температури од минус три степена Целзијуса. Ипак, 1942. године власти су га извукле из опкољеног Лењинграда и пребациле у Москву, где је убрзо постао професор на Конзерваторијуму.

Софроницки је био повучен човек деликатног духа, који се није мешао у политичке интриге и живео је у приватном свету музике и уметности. Он је бриљирао у концертним ситуацијама, а његови реситали у сали Московског конзерваторијума и у Скрјабиновом музеју у Лењинграду устоличили су га као најбољег пијанисту у земљи. Од половине педесетих година, Софроницки је имао све више проблема са здрављем због чега је морао да прекине са учесталим концертирањем. Серија концерата које одржао 1960, годину дана пре смрти, још увек се памти, а ови записи су данас реиздати као компакт-диск издања. Софроницки иначе није волео снимања, тако да већина записа потиче са јавних извођења, где је делимично (и технички несавршено) ухваћен дух његовог пијанизма – спонтаност, инвентиност, лиричност на граници импровизације, која и поред свега остаје у границама објективних карактеристика партитуре. Због тога су га сматрали „песником клавира"" а публика је осећала посебну духовну спону са његовим музичким умећем.

Уредница Ксенија Стевановић



Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво