Мајстори барока

У Риму, крајем 17. и почетком 18. века, аристократе и кардинали организовали су академије и окупљања који су привлачили тадашње водеће писце и композиторе. У њима су тако учествовали Арканђело Корели, Алесандаро Скарлати и млади Георг Фридрих Хендл. Ђовани Лоренцо Лулијер, виолончелиста и композитор такође је партиципирао у овим интензивним и веома популарним културним активностима. Рођен око 1660. године, Лулијер је започео каријеру као музичар ангажован у различитим римским капелама. Године 1679. постављен је на место композитора Музичке конгрегације Свете Чечилије. Крајем девете деценије 17. века радио је у служби кардинала Бенедета Памфилија, а истовремено је постао члан Корелијевог оркестра. Након што је ступио у службу кардинала Пјетра Отобонија, 1690. године, Лулијер је већ иза себе имао деценију композиторског искуства у жанровима ораторијума, опере и првенствено камерне кантате, које је писао на поетске текстове чланова Аркадијске академије, чији је један од оснивача био кардинал Отобони. Лулијер је остао у његовој служби све до смрти, 1700. године, те се претпосавља да су кантате које ћемо представити у вечерашњој емисији настале у последњој деценији композиторовог живота.

Будући да су ове дела била написана за чувене извођаче тог времена, карактеришу их комплексне и виртуозне вокалне деонице. Класични формални и стилски елементи, као што су арија у строфичној форми или ариоза, коезгистирају са иновативним и индивидуалним стилом Лулијера. Једна од најважнијих новина овог римског мајстора је употреба виолончела не само као дела континуа већ као концертантног и солистичког инструмента.

Ауторка Јелена Дамјановић