Aлександaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Драма Неустрашиве - као и све слободне дјевојке дело је наше успешне драмске списатељице Тање Шљивар, која је рођена у Бањој Луци, студирала, дипломирала и стекла диплому мастера на катедри за драматургију Факултета драмских уметности у Београду, наставила је школовање у Немачкој, али и даље пише на матерњем језику. Ову њену драму о седам девојчица из неке босанске варошице, које након школске екскурзије остају у другом стању, режирала је Саломе Дастмалхи у берлинском Дојчес театру. Посебно је занимљиво то што ауторка драме својих седам јунакиња третира као један драмски лик, или тачније, као чланице хора чије се појединачне индивидуалности сливају у јединствени глас, у заједнички став који, истина, на моменте исказује појединачна мишљења, али то не чини на начин који би водио дефинисању индивидуалних карактера. Нажалост, примењени редитељски поступак није дорастао потенцијалима текста - радња је била смештена у простор који би био стерилно бео да зидови просторије у којој су затворени актери није украшен ситно штампаним хаштаговима, симболима који указују на медијску изложеност јунакиња. Такође, одлука да три улоге девојчица тумаче тројица глумаца остала је недоречена, чак и нејасна, осим ако намера није била да се укаже на општегенерацијски проблем који није ексклузивно женски, коментарише Александар Милосављевић.

Драматизацију Киклопа, култног романа Ранка Маринковића, на овогодишњем Стеријином позорју извео је ансамбл Загребачког драмског казалишта „Гавела" у режији Саше Аночића. Начин на који је прича преточена у драмски предложак не само што је био конзервативан и неубедљив, него се сводио на пуку илустративност, готово на препричавање романа. Један од већих проблема овог сценског читања Маринковићевог дела је дефинисање карактера главног јунака Мелкиора Тресића. У интерпретацији Фрање Дијака, Мелкиор је приказан карикатурално, као смушена особа, а не као интелектуалац изгубљен у бурним временима. Нејасни су, отуда, били његови односи са женама, баш као и његова позиција у интелектуалним круговима предратног Загреба, оцењује Милосављевић.

Победничка представа 64. Стеријиног позорја је Хасанагиница, настала по мотивима истоимене драме Љубомира Симовића, у режији Андраша Урбана и извођењу Новосадског позоришта/Ujviekisinhaz. На почетку представе, Марта Береш која тумачи насловни лик, каже да је изворно Хасанагиница балада која је део националне баштине српске, бошњачке и хрватске традиције, а сада и мађарске, јер се Урбанова представа игра на мађарском. Из народне баладе Урбан је преузео причу о Хасан-агиној жени која је без кривице кажњена, а од Симовића мотивационе токове који покрећу Хасанагиничиног мужа и њеног брата, бега Пинторовића. Уз помоћ оштре и ефектне музике Ирене Поповић Драговић, Урбан представу структурира по моделу рок концерта, те пасажи драмског текста сада функционишу попут конферансе којом се глумци између песама обраћају публици, чиме редитељев антиаристотеловски отклон од радње комада постаје динамичнији и делотворнији. Панкерски наступ глумаца, који уживо свирају, појачава директност и жестину побуне, па повест о Хасанагиници постаје крик очајне, али и побуњене жене, не више само индивидуе чије реакције одређују психолошки механизми, него освешћеног друштвеног бића које не пристаје на репресију коју генерише организациона структура друштва али и наша цивилизација.

Следећег уторка, 25. јуна, емитоваћемо Милосављевићев осврт на представе Каролина Нојбер и Козоцид изведене на 64. Стеријином позорју.

Чита Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.