Жан-Франсоа Лиотар: Постмодерно стање

Пре тачно четрдесет година, 1979, француски филозоф Жан-Франсоа Лиотар исписује књигу у којој запањујуће прецизно, анализирајући појам знања, предвиђа шта ће се догађати у наредних педесетак година. Оно што у тој невеликој књизи, Постмодерно стање, пише, то се и догађа: уместо великих (идеолошких, религијских) прича које нуде решење свих проблема и, углавном, обећавају срећу у овостраном и оностраном животу, добили смо фрагментизован политички простор који освајају демагози и манипулатори десне провенијенције, истина више није водећа вредност (отуд се наше доба назива добом постистине) него се лаж, уз помоћ строго контролисане медијске машинерије, брани без икаквих скрупула, а друштвене везе пуцају пред налетом некомпетентних управљача друштвом. Лиотар је јасно показао да ће демократска легитимација постомодерних владавина - сви демагози најпре су демократским путем дошли на власт, а онда разорили демократске и републиканске установе - постати празна љуштура, те на сцену ступају разноврсни облици насиља мањег или већег интензитета. Узрок таквом кретању су, тврди Лиотар, управо промене у појму знања (поднаслов Литарове књиге је управо „извештај о знању").

Када пише свој текст - заправо неку врсту извештаја који му наручује један канадски институт - Жан-Франсоа Лиотар један је, у том тренутку, од највећих филозофа на свету и бави се озлоглашеном филозофском перспективом: постмодерном филозофијом. Невероватно је, међутим, да управо филозоф, а не, рецимо, истраживач који се ослања на строге емпиријски потврђене податке, или научник који се служи строгом методом, успева да прецизно оцрта будућа кретања ослањајући се управо на повлашћени предмет и повлашћено оруђе филозофије - појам. Анализирајући промене у појму знања - а знање у античко доба није исто што и знање у средњем веку, као што ни ренесансно знање није исто што и знање у бароку, или савременом добу - Лиотар прониче у механизме односа моћи који, наравно, обликују знање, али и, повратно, знање обликује саме те механизме. Ако је акценат, на пример, на практичном знању, друштва неминовно тону у варваризам, док ако људске заједнице имају довољно воље, памети и, наравно, средстава, те не попусте пред захтевом да се знање сведе на пуку корисност (јер, шта је корист?), охрабрујући „бескорисне" дисциплине попут филозофије, социологије, теорије књижевности, антропологије, или историје уметности, такве заједнице задржавају шансу да преживе сурово доба постистине, доба владавине некомпетентних и грамзивих.

Уредник Иван Миленковић