Aлександaр Милосављевић: О представи „Љубав у Савамали”

Констатација да би, потенцијално, наслов комада Љубав у савамали могао да гласи и Ромео и Јулија из Савамале, по мишљењу Александра Милосављевића, могао би донекле да наговештава о чему је Иван М. Лалић писао. Ипак, парафраза наслова Шекспирове трагедије није сасвим адекватан путоказ, већ и зато што је наш аутор написао комедију. Лалићев Ромео се зове Ахмед и у Савамалу долази из Авганистана и са собом, осим уобичајеног багажа ратних траума, доводи и трудну жену која ће на порођају у Београду преминути. Истина, како се прича развија дознајемо да породиља није Ахмадова супруга већ снаја, жена његовог брата, али и да млади Авганистанац њено дете, а свог синовца, има намеру да третира баш као да му је син. Овдашња Јулија се у комаду зове Сара; Београђанка је и успешно се бави борилачким спортовима - што је и природно с обзиром на то да је рођена и да живи у четврти која је, и пре но што је нестала под налетима багера, била позната по озбиљним градским фајтерима. Сарину мајку упознајемо као горљиву заговорницу борбе за људска права и вечиту активисткињу невладиног сектора, док је, с друге стране, њен отац конзервативни националиста и непомирљиви заступник српских државних интереса. Ту су још и комшија Богдан, сметењак од кога се једино може очекивати да прави пометњу, локални полицајац Стојан који у потпуности кореспондира са код нас увреженом сликом о представницима власти, те напокон Лизет, новинарка Си-Ен-Ен-а која ће у Лалићевом комаду бити преобликована у добру вилу која, упркос несумњиво иритантном и наметљивом понашању, овој причи обезбеђује срећан крај.

Редитељ Даријан Михајловић овом комаду приступа с јасном идејом да од текста треба да настане допадљива представа, у којој ће сви потенцијални драмски тонови уступити место комици, а резултат мора да буде смех публике. Тако је настала још једна хит представа Звездара театра, који је већ извесно време инаугурисан у једно од два или три престоничка булеварска позоришта у која публика хрли да би се разонодила. Тако је и Љубав у Савамали позоришни пројекат у којем ће потенцијално атрактивна тема бити третирана на једноставан начин, понајпре комедијски, да би до изражаја дошла глумачка имена која су позната и популарна код шире публике, пре свега гледалаца популарних телевизијских серија.

Глумачка игра је у оваквом контексту у сваком смислу била прилагођена примењеном редитељском поступку: била је заснована на опуштености какву публика вазда очекује од булеварског позоришта, избегавала је сваку могућу компликацију, укључујући и претерано озбиљно удубљивање у ликове, а подразумевала је, напротив, потребу да драматис персоне у потпуности испуне очекивања гледалаца, да им буду симпатични, често и по сваку цену. Управо су то гледаоцима пружили Феђа Стојановић, Елизабета Ђоревска, Бранко Видаковић, Лена Богдановић, Мина Совтић, Никола Шурбановић и, пре свега, Милан Васић, који је шармантно, козерски фино и музички распевано тумачио лик Ахмеда, оцењује Александар Милосављевић.

Чита Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.