Предраг Финци: Интроспекција

У првој реченици студије Предрага Финција садржана је сва поетика његовог филозофског подухвата: „Окретање себи је суочавање са собом". Не, дакле, мирољубиво окретање себи, не пука игра са сопственим „ја", већ суочавање, онако како се супротстављене стране на суду суочавају једна с другом, једино што овде нема друге стране нити постоји судија који ће, пре или касније, на основу закона или по сопственом судијском уверењу, да пресуди у корист једне од суочених страна. Управо однос према себи показује сву беду, све изазове и све опасности апсолутне владавине која то - апсолутна - није никада нити икада апсолутном може бити. Јер, постоји ли већа моћ, неограниченија, од оне моћи коју свако од нас има над самим собом? Заправо не постоји. А опет, тешко да постоји нешто тако моћно и, истовремено, тако крхко као што је наше „ја" које се, увек, непрекидно и без предаха, суочава са самим собом.

Себи својственим смиреним гестом упушта се Предраг Финци у још један филозофски подухват у којем се филозофи окушавају већ две и по хиљаде година, с променљивим успехом и неизвесним резултатима. Интроспекција је, сугерише Финци, изворни филозофски гест у којем се, дословно, доводи у питање читава егзистенција онога ко се интроспекцији подвргава, с тим што је, додаје Финци, филозофима мало компликованије од других јер ако нефилозоф може себи, барем на неко време, да забрани интроспекцију, то суочавање са самим собом, филозоф то нити може нити сме. Не сме – јер онда престаје бити филозофом. Не може, јер ако је једном постао филозоф из тог се зачараног круга не излази.

Оно, међутим, што студију Предрага Финција чини савременом – упркос јасним изворима у традицији филозофије – јесте што у суочавању са собом „субјект за себе налази бит, сваки пут другачију, сваки пут се од ње удаљава и поново је тражи", што значи да субјект никада није једнак себи, није идентичан са собом, увек исти, већ је субјект оно што непрестано тражи себе без икакве илузије да ће себе пронаћи, барем не онаквим каквим би то, можда, волео. Истовремено, Финци јасно показује да су игре с идеалима и идеалним значењима увек део тог нестабилног идентитета који обележава субјект, па ће се, парадоксално, нестабилни субјект који зна и прихвата конститутивну нестабилност, показати чвршћим од оног субјекта који по сваку цену настоји да буде стамен, непомерив, доследан, кохерентан, заокружен, другим речима несавитљив, апстрактан и обамро у својој непокретности. Због тога субјект своје испуњење проналази у односу са другим субјектима, у заједничком деловању, у деловању које претпоставља одрицање дела сопствене субјективности, или, у другом терминолошком режиму, одрицањем дела сопствене суверености. Због тога је и могућа последња реченица Финцијевог узбудљивог текста: тек здружени субјекти, они субјекти који су у стању да образују политичку заједницу, они субјекти који не остају заробљеници сопствене унутрашњости, „чине биће бићем".

Уредник Иван Миленковић