Мајстори барока – Антониo Лоти

Рођен 1667. у Хановеру у музичкој породици, италијански композитор Антониo Лоти посветио је своју музичку каријеру пре свега делујући у цркви Светог Марка у Венецији. Образовао се код Ђованије Легренција, који је радио као капелмајстор у овој венецијанској базилици. Лоти је од 1689. био певач, потом оргуљаш а 1736. је постављен на место капелмајстора, где је радио до смрти, четири године касније.

Оставио је иза себе огроман композиција - кантата, мадригала, ораторијума и опера. Ипак, његова музика није била популарна у то доба, а његова каријера се углавном везивала за скандал који се одиграо почетком 18. века. Наиме, непотписану копију Лотијевог мадригала Живот је пролазан, композитор Морис Грин однео је на Академију за вокалну музику у Лондону. Ђовани Бонончини, иначе члан ове Академије, присвојио је ово дело и изводио га као своје све до 1731, када је Бернард Гејтс дириговао извођењем мадригала из збирке Дуети, терцети и мадригали Антонија Лотија, а у којој се налазио и поменути мадригал. Бонончинијеве присталице оптужиле су Лотија за плагијат, али је он успео да докаже да је поменути мадригал његова композиција.

Лотијеви мадригали које представљмо у емисији, занимљиви су због чињенице да су компоновани 1703. године, више деценија пошто је мадригалска форма изгубила на актуелности. У том тренутку, Лоти је имао 37 година и био је релативно непознат композитор који се налазио на месту другог оргуљаша Базилике Светог Марка. За то време, Марк Антонио Зиани је био заменик капелмајстора на двору аустријског цара Леополда И. Зиани и Лоти су гајили поштовање један према другоме, и размењивали су композиције. Једном приликом је Зиани извео на бечком двору Лотијев мадригал Живот је пролазан. Цар је био веома задовољан музиком те је замолио Зианија да поручи од Лотија још сличних композиција које би се изводиле на двору. Лоти је написао збирку од 14 композиција, а манускрипт са посветом цару, насловљен Дуети, терцети и мадригали послао је у Беч 30. августа 1703. године. Збирка је 1705. требало да буде објављена, а у току припрема за штампу цар Леополд I је изненада умро, а његов наследник Јозеф I није испунио обећање. Ипак, ову вредну збирку је објавио Антонио Бортоли из Венеције 1705. године.

Техника и текстуре ових дела су у потпуности мадригалске али, с друге стране, хармонска решења су изузетно напредна и непредвидива за то време. Лоти је користио наполитанске секстакорде, умањени шести ступањ као и молски седми, често је спроводио модулације већ после неколико почетних такова композиције или је пак каденцирао у другачијим тоналитетима од почетног.

Ауторка емисије Јелена Дамјановић