Леополд Моцарт и жанр симфоније

Тематске, карактерне симфоније у којима је Леополд Моцарт користио тонско сликање спадају међу његова најпопуларнија, али и дела која су још за време композиторовог живота изазивала највише контроверзи. Када је неколико оваквих симфонија било изведено у немачком граду Аугсбургу, у концертној сезони 1755/1756, Леополд Моцарт је убрзо добио анонимно писмо од наводног пријатеља, у коме га овај саветује да више не приказује „фарсичне комаде, попут кинеске или турске музике, вожње на санкама, па чак и сеоска венчања" јер ће му то донети више срамоте и презира, неголи части. Оваква дела у опусу Леополда Моцарта заправо су сразмерно ретка, а настала су за специфичне потребе грађанских аматерских ансамбала, попут ансамбла Колегијум музикум из Аугсбурга. У периоду пре оснивања великих симфонијских друштава, концерти ансамбала овог типа била су ретка места на којима је грађанство, које није имало приступ аристократским дворским капелама, могло да ужива у световној инструменталној музици.

За поједине карактерне симфоније Леополд Моцарт је израдио и прецизна упутства како да се остваре жељени музички ефекти. За Ловачку симфонију композитор је прецизирао да природне хорне треба свирати грубо и што гласније, као што се свирају у правом лову, а предвидео је и лавеж паса и узвике ловаца, као и звук ловачког оружја. Ансамбл је проширен још једним паром хорни, као и додатним корпусом инструмената који остварују ехо ефекат у другом, лаганом ставу. Симфонија Сеоско венчање предвиђа употребу гајди и органиструма, сеоске виолине са клавијатуром и типичним бордунским звуком, који увек прате деоницу прве виолине, а препоручено је и укључивање цитре или цимбала. Занимљиво је да ово петоставачно дело укључује и конкретан програмски опис обичаја сеоског венчања и рефлектује на унутрашњи, емотивни свет инволвираних ликова.

Симфонију бурлеску Леополд Моцарт је осмислио као четвороставачно дело са уводним симфонијским ставом и три карактерна комада која су конципирана према ликовима из Комедије дел арте и немачког вернакуларног позоришта: менует је посвећен Хансвурсту, лагани став анданте Панталонеу, а финални алегро Арлекину. Коначно, Нова ламбашка симфонија Леополда Моцарта своје име је добила по самостану Ламбаху где је била похрањена њена партитура. Реч је о развијеној четвороставачној симфонији пуној искуства са путовања које је композитор стекао пратећи свог сина Вофганга Амадеуса, који је шездесетих година XVIII века наступао широм Европе као вундеркинд.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић