Музеј звука

У периоду ренесансе, доминација вокалне музике коју је изводи најсавршенији инструмент - људски глас, створен како се веровало од Бога - одразила се на музичке облике и праксе интерпретације инструменталне музике, подражавањем хорског слога састављеног од сопрана, алта, тенора и баса у оквирима чисто инструменталног ансамбла - консорта. Можда најпопуларнији тип консорта био је ансамбл састављен од виола, али су постојали и консорти флаута, у којима су наступали извођачи на инструментима из исте „породице", али различитих димензија и самим тим тонских опсега, како би могли да опонашају четворогласни полифони хорски слог. У високој уметничкој пракси ренесансе, није било места за солисте, а процес еманципације инструменталне музике текао је споро и на њега су утицали бројни историјски, културни и економски фактори. Ипак, једна од пракси која је допринела осамостаљивању солистичких деоница, било је увођење импровизација и орнаментација познатих као „диминуције" у највишу деоницу полифоног дела, док су преостала три гласа била извођена на инструменту са жицама, најчешће лаути. Од оног тренутка када су флаута, корнет, виола да гамба или виолина преузеле један глас шансоне или мадригала, украшавајући је импровизованим орнаментима, некадашња четворогласна структура је неизбежно почела да мења карактер, а тежиште композиције је почело да се премешта на ту издвојену деоницу. Уместо савршеног баланса између четири гласа, сада је фокус почео да се премешта на лепоту извајане солистичке деонице, коју је подржавала богата и развијена пратња у жичаном иснструменту.

У 16. веку појавио се велики број приручника у којима су објашњаване технике прављења диминуција, са бројним примерима ритмичког и мелодијског варирања основне мелодије. На албуму који вечерас слушате, Кејт Кларк и Најџел Норт изводе дела аутора са краја 15. и из 16. века, који су писали дела за флауту уз пратњу лауте или теорбе и у којима је демонстрирано умеће прављења диминуција.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић