Музика вива

Концерт „Прави смисао човека" Саријахо је написала 2009. године инспиришући се како звуком и изражајним могућностима кларинета, тако и средњовековном серијом од шест таписерија Дама и једнорог. Ове таписерије, као један од врхунаца средњовековне уметности, исткане су крајем XV века у Фландрији, а данас се чувају у Националном музеју средњег века у Паризу. На пет таписерија видимо приказе пет чула, док је шеста мистериознија и носи наслов „Моја једина жеља" што је нагнало тумаче да више векова размишљају о њеном значењу, односно да се питају шта је предмет „шестог чула": љубав, емоције или разумевање. Саријахо је ове таписерије видела када је радила на својој првој опери „Љубав издалека" која се такође бави средњовековном тематиком. Она је посебно била инспирисана чланком под називом „Прави смисао човека" у којој је алудирано да је на француском језику реч која означава чуло и смисао истоветна, и да је можда права тема таписерија смисао људског постојања.

Концерт за кларинет је тако понео име те студије, а шест ставова овог дела носе називе које имају и средњовековне таписерије: Слух, Вид, Мирис, Додир, Укус и Моја једина жеља. Размишљајући о томе како да евоцира музичким језиком пет чула, Саријахо је разрешила и унутрашњу драматургију дела, као и саодношење солисте и оркестра. Наиме, калринетиста током извођења заузима различите позиције у дворани, чиме ово дело поприма карактеристике спацијалне, односно просторно мишљене музике.

Први став „Слух" започиње као смирено оркестарско дисање које прекида звук кларинета који долази из правца публике. У ставу посвећеном чулу вида Саријахо поставља солисту испред оркестра стварајући утисак звучне, просторне перспективе: фокалне тачке и пратње. У ставу „Мирис" композиторка ствара колористичку музику јер, како каже сама, повезује хармонски део музике са мирисом, док се кларинетиста налази иза оркестра. Додир је приказан као сегмент у којем солиста надражује сваку инструменталну групу да се активира. Ово је најживљи део концерта и највиртуознији у традиционалном смислу речи. Пети део „Укус" замишљен је као став у којем кларинет „прати" оркестар који се налази око њега. У последњем делу „Моја једина жеља" кларинет прво стоји испред оркестра да би потом напустио позорницу. Овај став носи све карактеристике писма Каије Саријахо – изузетно деликатни, а промишљени звучни свет, у којем је спој тонских боја и њихових аликвотних сенчења изведен уз изузетно мајсторство и познавање спектра сваког од инструмената. Али пре свега, то је интимистичка музика коју краси специфични „аскетизам" Каије Саријахо – безвремена, трансцедентална димензија основних музичких елемената.

Уредница Ксенија Стевановић