Ивана Кроња: Политике представљања у историји и естетици српског авангардног и експерименталног филма

Ивана Кроња започиње текст испитивањем значаја прве српске уметничке авангарде и авангардног филма. Будући да се авангардна уметност и књижевност у Србији након Првог светског рата равноправно сврстава у све важне фазе развоја средњеевропског авангардног стваралаштва, Београд је 20-их и 30-их година био истински центар свих авангардних делатности; упечатљиво је да се од 1920. до 1926. развија шест уметничких праваца, под директним утицајима из иностранства или као оригинална компилација наших модерниста и авангардиста: прогрес, зенитизам, хипнизам, Млади, надреализам и Нова светлост. Томе су највећи допринос дали наши књижевници, а међу њима је био значајан број оних који су писали и филмска сценарија, од којих највећи број никада није снимљен.

У другом делу текста Ивана Кроња даје кратак преглед историје неоавангардног и експерименталног филма у Србији од 1945. до 2017. године, да би се потом задржала на истраживању неоавангардних почетака двојице великана – Живојина Павловића и Кокана Ракоњца. Филмови који ће послужити као окосница ауторкиног разматрања су Триптих о материји и смрти Живојина Жике Павловића и Зид Војислава Кокана Ракоњца. Како закључује Ивана Кроња, етнопсихолошки импулс код оба аутора, који се код Ракоњца прожима са модернистичким естетицизмом и формализмом, а код Павловића са архетипским доживљајем несвесног и мрачним натурализмом, говори и о потрази за целовитим националним идентитетом, који у условима савременог друштва и након остварене народноослободилачке револуције, треба да напусти оквире вишевековног колонијализма и традиционално наслеђе укључи у постколонијалну ситуацију и новодошлу модерност. Ниједна од југословенских земаља није имала озбиљну и континуирану традицију професионалне кинематографије до 1945. године. Данас, све бивше југословенске републике почињу имплицитно или експлицитно да подразумевају како је претходна традиција аутора и филмских студија на њиховом тлу уједно и традиција њихове националне кинематографије. Питање културног идентитета, како колектива тако и појединца, не може се промишљати без савремене филмске уметности, која је овом питању у својим највећим дометима унутар југословенског и српског филма дала немерљив доприноса.

Текст је део ауторкине студије „Естетика авангардног и експерименталног филма: тело, род и идентитет", коју ће ускоро објавити Филмски центар Србије из Београда.

Чита Марица Милчановић.
Уредница Тања Мијовић.