Антологија српске музике – Обележавање 95 година Радио Београда

Стваралаштво и рад Михаила Вукдраговића везани су за културни живот Београда у периоду пре и после Другог светског рата. Од 1937. до 1940, као и од 1945. до 1948. године, Вукдраговић је био шеф музичког програма Радио Београда и симфонијског оркестра, који је основао 1937. године. Са нашим оркестром изводио је, поред осталог, и дела светске литературе, мало позната београдској публици, а истовремено је пратио важне уметнике као што су били виолончелиста Енрико Мајнарди, пијаниста Николај Орлов и виолиниста Давид Ојстрах. Како указује Станојло Рајичић, главна заслуга Михаила Вукдраговића била је да је у име Радио Београда поручивао младим композиторима симфонијска дела која је потом и изводио.

Михаило Вукдраговић је рођен 1900. године у Окучанима у Славонији. У периоду од 1921. до 1925. године студирао композицију на Државном конзерваторијуму у Прагу у класи Карела Болеслава Јирака, а дириговање код Вацлава Талиха. Студирајући на прашком Конзерваторијуму, Вукдраговић је имао прилике да се упозна са тада модерним тенденцијама у европској музици. То су биле године када је Шенберг изграђивао свој систем додекафонске технике, када је Стравински већ закључивао свој „руски период" и постављао темеље неокласичној оријентацији, и када је Хаба на овом Конзерваторијуму отворио класу за четвртостепену композицију. Међутим, за разлику од својих нешто млађих колега - низа српских композитора који ће крајем двадесетих и током тридесетих година прошлог века такође стећи образовање на студијама у Прагу, и при том прихватити нова изражајна средства и нове композиционе технике - Вукдраговић је тековинама модерне пришао са уздржаношћу коју су му налагали његов стваралачки темперамент, наклоњен пре свега лирској, поетичној медитативности, и његово дубоко осећање повезаности са музичким наслеђем домаћег тла. На тај начин, како истиче Властимир Перичић, стилски профил Вукдраговићевих дела у основи почива на осавремењеним достигнућима неоромантизма и словенских националних школа, неретко је оплемењен стилизованим елементима музичког фолклора, а местимично освежен рафинираним бојама импресионистичког порекла, прихваћеним преко чешке варијанте импресионистичког стила.

Када се из Прага вратио у Београд 1927. године, Вукдраговић је радио као професор у музичкој школи „Станковић", али и као диригент хора и оркестра који носи име овог композитора. Интересантно је истаћи да је са хором „Станковић", између осталих остварења, 1937. године први пут у Београду извео Бетовенову Мису солемнис.

Године 1945. постао је редовни професор дириговања на Музичкој академији у Београду, а потом је обављао дужност ректора Уметничке академије, данашњег Универзитета уметности. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1961. године.

Из композиторове богате биографије издвајамо и да је добитник бројних признања, међу којима посебно место заузимају награде за Други гудачки квартет из 1945. и кантату Везиља слободе из 1948. године, награда која му је додељена 1956. године за кантату Светли гробови, као и Вукова награда из 1956. године за рад на унапређењу музичког аматеризма.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић