Марк Крепон: Смртоносно ћутање

У којој мери насиље може да се шири и због чега? Да ли су у питању само сила, оруђа и оружје које поседује насилник, или се у свему томе ипак нешто питају - али на доста необичан начин - и они који су изложени насиљу? Жртва се, наиме, пита на такав начин да не одговори? Да ћути. Или, у још идеалној ситуацији за насилника, да да пристанак за насиље које се над њом спроводи. Ту врсту моћи Пјер Бурдије назвао је „симболичка моћ", дакле моћ коју легитимише жртва на тај начин што даје пристанак на насиље. (Најславнији и најочигледнији пример симболичког насиља јесте вишемиленијумско насиље мушкараца над женама.)

Француски филозоф Марк Крепон поставља питање на следећи начин: да ли критика насиља сме да буде парцијална? Јер, парцијална критика насиља излаже се опасности да остане апстрактна и неделатна, наиме да буде храбра под условом да се насиље дешава „негде другде и некако другачије". Другим речима, ћутање је највећи саучесник насиља. Уколико се у критици насиља, пише Крепон, „признају или повуку разделнице (политичке, идеолошке, економске, војне или индустријске) између оних чије се ране сматрају неприхватљивима и оних за чије се патње налази оправдање" упада се у противречност с начелима на којима критика почива. Чим, наиме, критичар насиља пронађе разлог да исто онакво насиље какво осуђује другде оправда „на свом терену", та критика губи веродостојност, а критичар губи легитимност. Другим речима, пише Крепон, „не можемо тражити за једне оно што одричемо другима: процена насиља не може да зависи од припадности оних који од њега страдају" без обзира како ту припадност одређујемо: географски, етнички, са становишта припадности некој заједници, културно, религијски или политички. Због тога је ћутање о насиљу злочин једнак насиљу самом.

Превод с француског Душан Јанић
Чита Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић