Путеви прозе

Џефри Јуџенидис: Авионска пошта

У циклусу ПУТЕВИ ПРОЗЕ, од понедељка, 25. до среде, 27. фебруара , можете слушати причу Џефрија Јуџенидиса „Авионска пошта” у преводу Алена Бешића.

Џефри Јуџенидис стекао је светску славу пишући кратке приче и новеле („The Virgin Suicides", „Middlesex", „The Marriage Plot"...). Добитник је бројних књижевних награда. „Fresh Complaint" је збирка од десет прича овог америчког писца из које ћемо на нашем програму прочитати две: „Авионску пошту" и „Штрцаљку".

„...Био је болестан, не недељу него тринаест дана. Испрва није ништа рекао Ларију. Једног јутра у пансиону у Бангкоку Мичел се пробудио са мучнином у желуцу. Мислио је да ће му бити боље кад устане и искобеља се из мреже за комарце. А онда је те ноћи, после вечере, осетио некакво куцкање, као да му неко добује прстима унутар стомака. Следећег јутра добио је пролив. Ништа страшно. Имао га је већ у Индији, али уминуо је након неколико дана. Овај није. Штавише, погоршао се, протеривало га је по неколико пута после сваког оброка. Ускоро се осећао малаксало. Вртело му се у глави кад год би устао. Након јела спопадала га је горушица. Али наставио је да путује. Мислио је да није ништа озбиљно. Он и Лари су из Бангкока отишли аутобусом до обале, где су се укрцали на трајект до острва. Брод је полако пристао у мали залив, искључивши моторе у плићаку. Морали су да газе кроз воду до обале. Већ је то - ускакање - потврдило нешто. Шљискање мора наликовало је шљискању у Мичеловим цревима. Чим су се сместили, Мичел је почео да пости. Недељу дана није уносио у организам ништа осим црног чаја, и из колибе је одлазио само до пољског нужника. Изашавши једног дана, налетео је на Немицу и убедио је да и она почне да пости. Иначе је лежао на асури, размишљао и писао писма својима: Поздрав из раја. Лари и ја смо тренутно на једном тропском острву у Тајландском заливу (проверите у атласу света). Имамо колибу на самој плажи, за коју плаћамо папрену цену од читавих пет долара за ноћ. Острво још није откривено тако да овде нема готово никога. Наставио је да описује острво (или барем оно што је могао да назре кроз бамбус), али убрзо се вратио важнијим преокупацијама. Источњачка религија учи да је твар привид. То обухвата све, нашу кућу, све и једно татино одело, чак и мамине висеће биљке - све је то маја, сматра Буда. У ту категорију спада, наравно, и наше тело. Један од разлога који ме је подстакао да се отиснем на ово путешествије јесте то што ми се наш референтни оквир у Детроиту чинио помало скучен. А у мало шта верујем. Хоћу да проверим. Једна од тих ствари је да можемо умом да контролишемо тело. У Тибету живе монаси који су у стању да управљају својом физиологијом менталним путем. Они играју игру која се зове „топљење грудве". Узму грудву и медитирају, одашиљући унутрашњу топлоту у руку. Победник је онај ко најбрже отопи грудву..." (одломак из приче „Авионска пошта")

Чита Весна Бујошевић.
Уредница Оливера Нушић.



број коментара 0 пошаљи коментар