Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати осврт Александра Милосављевића на књигу Милене Лесковац под насловом „Режије Боривоја Ханауске у Српском народном позоришту 1945–1967” која је недавно објављена у издању Матице српска из Новог Сада.

Театролошкиња Милена Лесковац се годинама бави истраживањима различитих аспеката повести Српског народног позоришта; већ је 2007. године објавила студију о Јурију Љвовичу Ракитину под насловом Ракитинове режије у Српском народном позоришту, а сада наставља анализу рада појединих актера „новосадске позоришне режије", у овом случају Боривоја Ханауске. И овог редитеља су, као и Јурија Љвовича Ракитина који је емигрирао из Русије после Октобарске револуције, необични путеви судбине довели у новосадско позориште. Како нас обавештава Александар Милосављевић, Ханауска је био чешког порекла, а рођен је у Крушевцу 1915. Од детињства је био слабог здравља, вазда болешљив и зато скрајнут; будући редитељ је пролазио кроз различите фазе младалачких лутања да би се постепено заинтересовао за театар. „Литература је била моја прва љубав", записао је сâм Ханауска: „талената сам имао више - музицирао сам, сликао, и страсно желео да будем морнар или бар лађар. Тако сам се определио за позориште, то најпространије игралиште... И вероватно зато тврдим да је режија, бар моја, неизиграна игра детињства, и да је нема без радосне заиграности!" Овај запис из Ханаускине књиге Моје позориште показује да је млади редитељ морао препознати Српско народно позориштe, где је Ракитин био неоспоран ауторитет, као простор ове врсте аутентичне заиграности. Не чуди ни што је Ханауска баш у овом театру, од доласка у Нови Сад (с пролећа 1945) до одласка у пензију (августа 1963), реализовао своје најбоље и најзначајније режије. Милена Лесковац их у овој студији прецизно набраја, али и уз сваки наслов исписује својеврсну театролошку реконструкцију примењеног редитељског поступка. Истина, пошто у оно доба представе нису снимане, те о њима данас могу да посведоче само избледеле фотографије, исечци из штампе и критика, сећања аутора и актера, евентуално понеки сачувани инспицијентски или суфлерски примерак драмског текста и, разуме се, редитељске белешке, овај поступак реконструисања представа ваља разумети тек условно.

Уредница емисије Тања Мијовић.

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво