Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Драматизација представе Божји људи била је својеврсни покушај да се прози Боре Станковић приступи неконвенционално, па и радикално другачије, али и да у инсценацији буде сачувано нешто од онога што припада традиционалистичком поимању врањског доживљаја неминовног усуда, источњачком сензибилитету и одговарајућем погледу на свет. Одступање од увреженог односа према Бориној литератури манифестовало се већ у првим сценама представе, када је редитељка исказала намеру да у исту раван с драмским текстом стави звук и музику. Али не музику коју бисмо могли да очекујемо и нипошто не звук славног локалног фолклора, већ необичан ритам који производе главни актери ове сценске приче, „божји људи", просјаци који су на врањском гробљу организовали своју комуну и ту се надају милостињи својих суграђана, коментарише Александар Милосављевић.

Прогнани из живота властитог града, смештени на друштвену и сваку другу маргину, ови „божји људи" су жртве безобзирности, грамзивости, обести и себичлука ближњих - чорбаџија, трговаца, кафеџија, па и свештеника, дакле управо оних који су имућни и који су имовину најчешће стицали бескрупулозно се сналазећи у новом времену. Ауторка драматизације инсистира на помирености са судбином овако дефинисаних „божјих људи", а редитељка такав став уздиже до дефетизма актера који ће они промовисати у својеврсни принцип којим се доследно руководе. Сценска конкретизација овог става је већ поменути звучни фон представе, а понајпре ритам који продукују сами „божји људи" док просе, невешто музицирају или певају тужбалице и сонгове. Но, дуге паузе комбиноване са поменутим музичким фоном отварали су глумцима простор за додатна, непотребна психологизирања и зарањaње у унутрашњи доживљај света „божјих људи", што је релативизовало критички потенцијал Станковићеве прозе, оцењује Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.