Уметност интерпретације

Томас Бичам овако описује своју програмску одлуку везану за обележавање Сибелијусовог јубилеја:

„... Желим да поентирам, да су симфоније, којих је седам, само мали постотак његовог опуса. У ствари, Сибелијус је написао изузетно пуно врло угодне, изузето атрактивне и по карактеру „лаке" музике. Не желим ни у једном тренутку да сугеришем да је написао нешто тривијално, чак и чувени Valse triste има трагичну црту у себи... У ствари, желим да покажем ову страну Сибелијуса, коју изузетно ценим и за коју мислим да није довољно позната јавности. Јер да је довољно позната, а није, открила би међународној јавности поптуно другачију страну овог композитора, врло људску страну, људскију од оне коју можемо да видимо у његовим позним симфонијама. Другим речима, у овим композицијама изостаје процес сужавања и сублимације, изостају аскетизам и уздржаност. Можемо рећи да Сибелијус у овим делима пушта себи на вољу. А да притом успева, што мислим да ни један други модерни композитор није успео, да у подједнакој мери достигне изузетну једноставност, директну и упечатљиву једноставност, што ме све више нагони да се питам зашто ово богато извориште популарне музике нема ширу популарност."

Данашњи критичари сматрају да Бичамово тумачење Тапиоле показује изузетан ауторитет, емотивну искреност и дубоку људскост и да спада у најбоља извођења овог дела у Бичамовој дискографској каријери, као и да је једно од најугледнијих у интерпретацији Сибелијуса у целини.

Уредница Ксенија Стевановић.