Мајстори барока

Напуљски композитор позног барока Франческо Дуранте живео је између 1684. и 1755. године. Од детињства је учио музику, прво са Гаетаном Греком, касније са Алесандром Скарлатијем, а након тога у Риму са Бернардом Пасквинијем и Ђузепом Питонијем. Дуранте је и сам постао учитељ и то 1725. на Конзерваторијуму Сант Онофрио у Риму, где је наследио Скарлатија, а потом је 1742. године заменио Николу Порпору на месту директора Конзерваторијума Санта Марија ди Лорето у Напуљу. Његова педагошка каријера је била веома успешна и важио је за професора који се круто држао правила, за разлику од Скарлатија који је у обзир узимао и личност ученика. Дурантеови најпознатији ученици су били Николо Јомели, Ђовани Паизијело, Ђовани Батиста Перголези, Николо Пичини и Леонардо Винчи.

Сачувани опус Франческа Дурантеа састоји се из дела која је написао пошто је дошао у Напуљ, 1728. године. Састоји се већином од духовних композиција, што не чуди будући да је сматран за вероватно најбољег композитора црквене музике италијанског стила своје генерације. Ипак, Хасе је протестовао због овакве квалификације Дурантеа сматрајући да је место најбољег у жанру резервисано за Алесандра Скарлатија. Дурантеова посвећеност црквеној музици била је занимљива и због тога што није написао ни једну оперу, чиме спада у изузетак од правила наполитанске школе у другој четвртини 18. века. Наиме, чак и композитори попут Николе Фага и Игнација Проте покушали су да заврше једну оперу пре него што су се посветили црквеној музици и педагошком раду.

Сачувана дела Франческа Дурантеа откривају његову композиторску зрелост, те изузетно маштовиту и прогресивну уметничку личност, не ослањајући се превише на традицију црквене музике коју је наследио и прихватајући стилске промене тог времена.

Дванаест дуета за сопран и контраалт Франческа Дурантеа писани су у педагошке сврхе и били су изузетно популарни за време композиторовог живота, али и у 19. веку. Вокалне линије су експресивне и захтевне за извођача. Када је компоновао ове дуете, Дуранте је хтео да задржи дидактичку улогу, а да избегне поједностављивање које би донело штету ученицима. Због тога је као основу користио теме из кантата Алесандра Скарлтија, које преводи у свет познобарокног израза. Дуранте карактерно не диференцира вокале, већ третира два гласа као један. Међутим, велику пажњу посвећује драматургији дуета у којој се види његов раскошни драмски таленат, због којег остаје да се питамо зашто се није посветио писању опере.

Уреднице емисије Сања Куњадић и Јелена Дамјановић