Хроника Трећег програма

Прочитаћемо осврт Дејана Петровића на филмове Роберта Швенткеа „Капетан” и Корнелиуа Порумбојуа „Бесконачни фудбал”, приказане на 14. филмском фестивалу „Слободна зона”, као и осврт Радомира Путника на четврти том „Историје српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)” Боривоја С. Стојковића.

Из програма 14. филмског фестивала „Слободна зона", који је одржан од 7. до 12. децембра у Београду, Новом Саду и Нишу, Дејан Петровић издваја остврење Капетан, немачког аутора Роберта Швенткеа, и румунски филм Бесконачни фудбал који је режиарао Корнелиу Порумбоју.

Филм Капетан базиран је на истинитој причи која се одиграла при самом крају Другог светског рата. Заплет почиње када млади војник Херолд, који се докопао савршено очуване униформе погинулог официра, преузме команду над губитничком војном јединицом. Умешно импровизујући читав низ ризичних подухвата, уз тврдњу како је од самог Фирера добио усмено наређење за извиђање ситуације иза фронта, он ће спровести сулуде погроме властитих заробљеника и дезертера, док ће га остаци нацистичке машинерије у томе слепо пратити.

Надовезујући се на своје претходно остварење Друга утакмица, запажени румунски аутор Корнелиу Порумбоју се у филму Бесконачни фудбал бави оним људима који из чистог ентузијазма настоје да унапреде одређене области живота. Протагониста овог дела је Лаурентиу Гингина, средовечни правник и на први поглед ни по чему истакнут нити необичан мушкарац, осим што гаји фанатичну страст према фудбалу на теоријском нивоу. После тешке повреде која му је нагло прекинула потенцијално успешно играчку каријеру, Гингина утеху проналази у осмишљавању и евентуалном проналажењу додатних правила која би овај спорт учинила још атрактивнијим и ефикаснијим.

* * *

У издању Музеја позоришне уметности Србије из Београда недавно је објављен четврти том капиталног дела Боривоја С. Стојковића Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера). Како нас обавештава Радомир Путник, у књизи је дат исцрпан преглед рада свих позоришта која су давала представе на српском језику: позоришта у Скопљу (1928-1941) и Битољу (1918-1929); позоришта у Војводини, најпре у Новом Саду, а потом и театри за северне области - новосадско-осијечко позориште (1928-1934); секција Народног позоришта у Београду за Дунавску бановину; позоришта у Нишу (1918-1944) и осталим градовима Србије (Шапцу, Лесковцу, Пожаревцу, Суботици и Крагујевцу). Овој групи написа треба придодати и осврте на рад Ужичког партизанског позоришта у Ужичкој републици 1941. године, као и позоришта у заробљеништву у Немачкој за време Другог светског рата. Посебно поглавље посвећено је путујућим позориштима, која су дала значајан допринос позоришном животу у Србији између два рата, а Боривоје Стојковић истиче она која су водили Никола Хајдушковић и Радивоје Динуловић, Љубомир Рајичић „Чврга", Душан Животић, као и Перица Алексић - Петре Прличко. Завршна поглавља четвртог тома Стојковићеве Историје отварају и питања која припадају драматургији и естетици, а међу нјазначајнијим рецензентима истакнути су: Живко Милићевић, Милан Богдановић, Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Душан Крунић; а кад је реч о музичкој критици, наведени су: Милоје Милојевић, Станислав Винавер, Бранко Драгутиновић, Светомир Настасијевић, Павле Стефановић и Михаило Вукдраговић.

Уредница емисије Тања Мијовић.

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво