Петар Јончић: Карло се боји мрака

Насловом своје будуће студије Нацистички римејк Петар Јончић алудира на јачање деснице у целом свету, уз опомену да нам се не врати оно што смо већ имали. У поглављима која смо издвојили аутор пише о ликовима Немаца, првенствено у југословенским партизанским филмовима, али и у популарној култури, као и о ликовима усташа, пре свега, у такозваном „партизанском хорору", попут остварења Лордана Зафрановића Окупација у 26 слика.

Од вица у којем три дебела Немца погрешно науче српки језик и признају злочин који нису починили до чувене песме сарајевског рок састава Забрањено пушење „Нећу да будем Швабо у дотираном филму", у Југославији се промовисала нова типологија германског човека, било као глупог туристе било као топовског меса које нема појединачни карактер у жанру партизанског филма. Са друге стране, у Зафрановићевом филму највише страсти је изазвала чувена сцена у аутобусу смрти која свакако подсећа на оно што смо видели у филму Сало или 120 дана Содоме, али са јасном асоцијацијом на концентрациони логор у Јасеновцу где су примењиване све технике убијања које се виде у тој сцени. Трудећи се да обједини све карактере које усташе мучки убијају, од Јевреја и Срба, до православних свештеника и исправних Хрвата, Зафрановић је претерао у симболизму. Данас та сцена зато много више изгледа као директно цитирање хорор филмова као што су, на пример, дебитантски Веса Крејвена Последња кућа са леве стране (из 1972) или чувени Тексашки масакр моторном тестером (из 1974) Тобија Хупера. Оба хорора су о мучењу жртве, али такође превазилазе до тада познати жанровски калуп мистичне фантастике пошто су мучитељи људи, а не вампири, вукодлаци или вештице.

Уредници циклуса Тања Мијовић.