Часлав Копривицa: Идентитетски синдром дубоког приграничја

Идеалтипски посматрано, граница се може схватити као бесконачно танка зона која се може описати као оно што преостаје процесом сужавања рубног подручја неког ентитета, при чему се у неком тренутку оно завршава, и почиње рубно подручје суседног ентитета. Држање, односно успостављање, граничнога режима за модерну државу је типични, а некада се сматрало и „природни" облик међудржавнога понашања; најупечатљивији пример је само постојање одређених службених пракси и радњи према онима који је прелазе или желе да пређу државну границу. Часлава Копривицу у овом тексту, пре свега, занима одређени тип граничног режима који назива мирнодопским фронтом - то је непропусна линија додира према другоме који се перципира као непријатељ, но за разлику од линије ратног фронта која се, ако прилике допуштају, обично покушава помаћи на штету непријатеља, овде је линија фронта замрзнута. Таква граница је „ентитет" који се жели и намерно гаји ради заштите од спољњег угрожавања (стварног или умишљеног), а живот на такавом подручју остваља дубоке културноидентитетске и менталитетске последице. Људи који живе уз такву, непропусну или слабо пропусну границу, воде специфичну приграничну егзистенцију; они не само што живе уз њу, већ им је и улога у њеном чувању, недопуштању да се помери, макар на властиту штету.

Приграничје је најчешће она периферија која је у стање пасивности запала због наглашенога занимања највећих светских средишта и метропола, који своју моћ плански и трајно усмеравају ка зонама које желе да контролишу. По правилу, то нису географски рубна подручја, штавише, од Балкана преко Украјине до Кавказа, дубоко приграничје Европе пролази управо оним подручјима која не само што нису географски рубна него су, баш због своје комуникационе, стратешке, а стога и симболичке средишњости, постала предмет појачаних спољњих тежњи. Када култура обитава под условима пасивно-пограничне периферије, њој је тешко да уобличи чврсто идентитетско језгро. Зато пасивна периферија, за разлику од активне, не може ваљано да разуме своје окружење, у којем преовлађују управо они империјални утицаји који су осујетили њену идентитетску конституцију. Баш зато је њено биће пасивно отворено за спољашње утицаје - дакле, не због тога што је таква култура интенционално „отворена", већ стога што га његова културноидентитетска незaокруженост чини објективно изложеним и незаштићеним. „Зато се може рећи да пригранични културни корелат бивања-на-граници човјеку - и појединцу и заједници - представља прије свега функционално недовољну идентитетску протезу... Онемогућеност у обликовању идентитета временом производи културноидентитески синдром дубоког приграничја, који је симболички еквивалент дуготрајног пребивања у стању акутне привремености, перманентног ванредног стања, у којем се на мало шта из свакодневице могло рачунати као на сигуран животни ослонац. Налажење дуже времена у просторном, односно повијеснокултурном међуположају између двају или више снажних, спрам приграничних заједница премоћних политичких средишта, генерише трајно стање Још-не-бивања заправо собом", пише Часлав Копривица. Управо због тога, „граничари" или житељи дубоког приграничја навикли су на свакојака „изненађења", која заправо и не могу да их изненаде, будући да су они трајно подешени на привременост, тако да је „неочекиваност" за њих „нормално" стање.

Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.