Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Крајем септембра у Београду је преминуо још један од великана нашег глумишта, Предраг Ејдус. У овом есеју Александар Милосављевић описује Ејдусов наступ у театру „Јоаким Вујић" у Крагујевцу 2005. године, када је наш глумац одиграо Јоакимов монолог из драме Виде Огњеновић Како засмејати господара?, а управо је то била централна тачка свечаности којом је обележенa годишњица доношења Сретењског устава.

Ејдус се на сцени појавио у повијеном ставу, „његова испружена десна рука која истовремено сугерише и сервилност клањања пред властодршцем (Милошем Обреновићем), став убогог просјака, данак су који се има платити конвенцији - јер управо је у тој пози представљен и сам Вујић на споменику испред крагујевачког позоришта које носи његово име; али је то и модел за одливке статуете коју овај театар дарује награђенима. Ове конвенције Ејдуса не ограничавају, не сметају му. Користе му као фина основа, попут маске која му помаже да обликује улогу Шајлока у Млетачком трговцу, представи Југословенског драмског, или монокл и цигара које користи тумачећи лик старог Глембаја на сцени Српског народног позоришта... Ејдусов глас, импостиран на начин који сугерише сценску стилизацију (помак од реалности и свакодневице публике), подрхтава, као што дрхтури војник који ходи по минском пољу. Јер то се глумац, будући „отац серпског театра", обраћа силнику варљиве нарави, спремном да се у један мах насмеје, да би већ следећег часа праснуо и најгрђим псовкама засуо глумце, слутећи у њиховој игри алузију која њима, невољницима с импровизоване позорнице, ни на крај памети није била... С друге стране, овако постављен лик Јоакима мора да буде брз, и то понајпре у говору, али и на плану средстава којима, упркос статичности физичке позиције, наговештава вибрације које му непрестано струје телом. Јасно је и да кроз прецизно одређене и минуциозно позициониране паузе (никако предуге) у говорној радњи, његов Јоаким мора да сачека реакције гледалишта да би у трену променио садржај сцене, али и изменио тон гласа, уједно правдајући и хитрину с којом му ваља смислити објашњење којим ће релативизовати оно због чега је Господар евентуално незадовољан. Све ово Ејдус постиже савршено прецизно, у властитом редитељском концепту, на пригодној приредби, али без назнака да је по среди глумачка импровизација, сигуран као да није прошло онолико година од када је, управо у редитељској поставци саме списатељице, играо Јоакима у представи Како засмејати господара на сцени Народног позоришта у Београду. Одмерен, али сав у унутрашњим, дискретним трептајима који мењају тон његовог гласа и као блага струја потресају његову фигуру, Ејдус је ову сцену одиграо не само сугеришући Милошево присуство, него подједнако и одсутне чланове Јоакимове театарске трупе", пише Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.