Ђузепе Верди: Симон Боканегра

Ово познато Вердијево дело последњих година се све чешће налази на репертоару великих оперских кућа. Првобитно је написано 1857. године, да би доживело значајне ревизије за премијеру нове верзије 1881. године, када је Верди сарађивао на либрету први пут са Аригом Боитом. У другој верзији, први чин је постао Пролог опере, а додата је данас славна сцена у дуждевој палати којом се завршава први чин.

Радња пролога се одвија у 14. веку у Ђенови, двадесет пет година пре главних дешавања опере. У овом делу упознајемо младог Симона Боканегру, претендента за положај дужда. Он је херој међу обичним народом Ђенове, бивши гусар који брани градске обале од непријатељсиких напада. Заљубљен је у Марију, чији отац, племић Јакопо Фјеско, не одобрава њихову везу. Пошто сазна да је његова ћерка тајно родила Симоново дете, затвара је у палату. Она ту умире, болесна, а једини који знају њену судбину су укућани. Боканегра покушава да се помири са Фјеском, који заузврат тражи да буде старатељ своје унуке. Но, девојчица је мистериозно нестала. Фјеско одлази разочаран, а Боканегра утрчава у палату, где открива да је Марија мртва. Скрхан болом над телом вољене, добија вест да је изабран за дужда. У наредним чиновима заплет се врти око односа Боканегре и његове ћерке, замене идентитета, али и политичких сукоба око места дужда који ће довести до тога да Боканегра буде отрован. Пре него што ће умрети, Боканегра благосиља млади пар и именује Габеријелеа Адорна за свог наследника тражећи од Фјеска да осигура испуњење ове жеље.

После неуспешне премијере 1857. године, Верди је двадесет година размишљао о могућности да направи ревизију опере - али под условом да и либрето буде подвргнут великим променама. Избор је логично пао на Арига Боита јер је са њим почео да ради на Отелу. Ревизија опере је 1881. године у Скали доживела тријумфални успех. Тада су протагонисти били: Виктор Морел као Боканегра и Франческо Тамањо као Габриеле Адорно, који ће шест година касније бити први интерпретатори Отела и Јага. Ревизија из 1881. године, задржава расподелу гласова оригинала, али само вокално писмо показује велики помак - ту су мелодијски детаљи, хармонска решења, као и оркестрационо умеће које у потпуности припадају зрелој фази Вердијевог стваралаштва.

Уредница Ксенија Стевановић