Мајстори барока – Микеланђело Роси

Овај италијански барокни мајстор рођен је у Ђенови почетком 17. века, а претпоставља се да је музичко образовање стицао радећи као оргуљаш заједно са својим стрицем Лелиом Росијем, у катедрали Сан Лоренцо у родном граду.

Године 1624. одлази у Рим, где је у прво време радио као виолиниста у служби тадашњег кардинала Мауруција, члана Савојског сената. Тако се упознао са опусом мадригалисте Зигисмонда д'Индије као и песником Фулвијом Тестијем, који су такође били чланови поменутог сената, те је и Роси написао неколико мадригала који подсећају на мадригале Д'Индије, а за један је искористио стихове Тестија.

У периоду, од 1630. до 1633. године, Микеланђело Роси радио је у служби чувене породице Барберини и тада је написао једну оперу, мадригал и претпоставља се збирку композиција за инструменте са диркама - Toccate e correnti d'intavolatura d'organo e cembalo. Осим тога, радио је и као оргуљаш, али и виолиниста у цркви Сан Луиђи деи Франчези.

Године 1634, на предлог Антонија Барберинија, Роси одлази за Париз као пратња Ђулију Мацаринију, касније кардиналу Мацаринију, али се убрзо придружио двору Д'Есте у Модени, где је написао музику за оперу Андромеда. Умро је у Риму, 1656. године.

Микеланђело Роси сматран је једним од најбољих виолиниста свог доба, премда је у историји музике остао упамћен по композицијама за оргуље и чембало. Росијев опус обухвата три жанра кроз који се може пратити њихова еволуција. Наиме, тридесетих година 17. века токата за инструменте са диркама била је на врхунцу свог развоја, полифони мадригал је полако одлазио у заборав, а италијанска опера је тек почела да се развија.

Остале су сачуване три Росијеве збирке Токата и куранти за инструменте са диркама. Токате се одликују темама кратког даха, у којима се налазе различити мотивски материјали погодни за даљу разраду, јасно раздвојеним одсецима, имитацијом и наглим хармонским променама и хроматиком. Куранте, пак, стварају контраст, компактијном формом и прецизно обликованим деоницама плесног карактера који је красио Росијеву виолинску литературу.

Уредница Јелена Дамјановић