Албум „Бескрајна стаза” Махсе Вахдат и Џошкуна Карадемира

Ови уметници нашли су инспирацију у поезији Персије и Анадолије, оживевши снажну духовност ових простора коју прате приче, песме, мелодије и слике, обједињене у стваралаштву песника Румија и Јунуса Емреа, али и стваралаштву норвешког сликара Емануела Вигеланда. Турска и иранска култура и естетика су изузетно повезане, а та повезаност се рефлектује у тоналитетима, метафорама и поетским изразима који одговарају медитативним песмама које обилују на овом албуму. Необични сусрет уметника из различитих поднебља и епоха Махса Вахдат и Џошкун Карадемир остварили су резонирањем речи и тонова Персије и Турске унутар зидина Вигеландовог величанственог музеја у Ослу, у којем ехо може да траје и до четрнаест секунди.

Махса Вахдат је рођена у Техерану 1973. године и још као девојчица је почела да учи клавир и класичну персијску вокалну музику. У родном граду је завршила музичку академију, а потом је започела солистичку каријеру. Године 1979. Ајатолах Хомеини је декретом забранио солистичке наступе певачица у јавности, осим у случајевима када су део хора или пратње мушком гласу, и када је публика састављена искључиво од жена. Због тога је Махса Вахдат своју каријеру градила на фестивалима у Европи, Азији и Америци.

Ова уметница даје нову димензију и енергију песмама из корпуса персијске класичне музике које изводе жене. Њене песме доносе слушаоцима мале приче, љубавне враголије и меланхоличне вињете уз деликатну пратњу неја или неког жичаног инструмента.

На албуму Бескрајна стаза суделовали су и Озер Озел - бубањ, Омер Арслан - удараљке и Махди Теимори - неј. Џошкун Карадемир свира саз и турски копуз, врсту древног жичаног инструмента из централне Азије, који припада породици лаута.

Уредница емисије Марија Вуковић