Музика вива

На почетку емисије чућете композицију Гудачки квартет број 4 Марћина Марковича, који се иначе налази на месту друге виолине квартета Лутославски. Овај аутор није завршио формалне студије композиције али, како објашњава, то му није била препрека да компонује. Напротив, он сматра да је „писање музике природан импулс" и да је његова музика резултат свих његових уметничких и животних искустава. Данас је редак случај да је извођач уједно и композитор, јер се током XX века десила јасна подела на ове две области као засебне академске музичке дисциплине. Маркович каже да му је искуство на месту друге виолине помогло да проникне у детаље композиција које је свирао - јер деоница друге виолине најчешће свира „унутрашњост" дела, из које се осветљавају сви конструктивни параметри дела.

Гудачки квартет број 4 Марћина Марковича инспирисан је филмом „Вероватни случај" Кшиштофа Кјешловског, али и десетогодишњицом рада Лутославски квартета. Маркович је желео да направи пресек рада квартета, користећи одабране цитате из композиција које су биле важне члановима квартета. Сваки став почиње идентичним уводом, базираним на првим тоновима монолога прве виолине из Гудачког квартета Витолда Лутославског. Такође, ту су и одломци из Четвртог гудачког квартета Гражине Бацевич, Другог гудачког квартета Павела Микјетина и Другог гудачког квартета Карола Шимановског, а такође је задржан и део атмосфере сарадње Лутославски квартета са америчким џез музичарем Уријем Кејном.

Дело Пајпс [PIPE(s)] Анджеја Квјечињског, како сам наслов указује, инспирисана је цевима, али врло специфичним: онима које се појављују као препреке, односно као саставни део популарне видео игрице из осмадесетих Super Mario Bros. Наиме, Квјечињски је створио своју музичку верзију једног од нивоа игре са припадајућим илустративним звучним ефектима. Даља музичка структура је грађена из неколико инцијалних сетова, које Квијечински назива минијатурама, од којих склапа макроструктуру. Такође, користи поступак који назива „фантомском хармонијом" где, иако не постоји тоналитет, слушалац има утисак да тонални центар и тонални односи негде постоје. Сам поступак извођења овог дела подсећа на „играње игрице", односно захтева од музичара да превазилазе „препреке", брзо реагују, док се техничка сложеност партитуре повећава. Сама композиција је иронична и заиграна, те користи наизглед театралне гестове - попут паничног окретања страница, али се пре свега заснива на доброј комуникацији и дијалогизирању музичара квартета, који седе једни наспупрот другоме као да играју игрицу „у паровима".

Уредница Ксенија Стевановић