Софија Мојсић: О филозофским аспектима појма људског идентитета

Уз изражавање захвалности Слободану Дивјаку на корисним примедбама, Софија Мојсић у овом тексту објашњава нека од спорних места у свом чланку „Филозофски аспекти појма људског идентитета" (објављеном у часопису Херетикус, број 3-4 за 2017. годину) који је био предмет Дивјаковог коментара. Ауторка самокритички признаје да није довољно узела у обзир схватање либерализма као уставно-правног начела које не предетерминише ниједан конкретан, садржински одређен поглед на свет, политичку идеологију и праксу, већ представља само формални предуслов сваког конкретног избора. Када Слободан Дивјак каже да комунитаристи погрешно схватају либерализам јер су и либерали потпуно свесни чињенице да ниједан појединачни човек не може ни да опстане ни да формира лични идентитет изван друштва, Софија Мојсић наглашава да у тој димензији друштво не треба схватити само као пуки спољашњи миље, средину, већ као конститутивни елемент унутрашњости појединца, његове структуре личности и његовог идентитета. То је његова генетичка димензија која, међутим, не мора да имплицира радикално стапање и поништавање значајне различитости, системске функције и нужности постојања онога што Хегел назива грађанским друштвом у којем доминирају индивидуални интереси, права и слободе и његове релативне независности од обичајне умне државе која треба да се руководи пре свега општим интересима.

У вези са Дивјаковим коментаром да је Кант у многим погледима модернији, „грађанскији" мислилац од Хегела, Софија Мојсић додаје: „Хегелов појам лукавства ума не значи само репресивну инструментализацију појединца од стране надмоћне државе и историје, већ има и једно рационално језгро када указује на најразноврсније нежељене и директно ненамераване последице и учинке историјских актера у конкретним историјским процесима. Такође би требало узети у обзир да Хегел истиче да човек као појединац није пуки инструмент, (зло)употребљен у историјским процесима, већ да он остварује и своју самосврху у историјским збивањима. Кант у том погледу не стоји ништа боље кад говори о стварној историји, битној улози природе у њој и недружевној дружевности људи, без које се не може ништа постићи у реалној историји и која управо јесте садржинска, емпиријска, историјска претпоставка његове моралне филозофије, чега он, бар у почетку, није био свестан".

Уредница емисије Тања Мијовић.