Клавир и нова изражајност

Вечерашња емисија осветљава стваралаштво Лудвига ван Бетовена кроз његове Сонате опус 106, опус 90 и опус 81а. Свира Роналда Браутигама на реплици бечког, Графовог клавира из 1819. године, у коме је очувана танка резонантна плоча и лагани чекићи карактеристични за бечку градитељску школу, али су саме жице оснажене, што резултује новом сонорношћу инструмента.

Ове године навршава се две стотине година од настанка Хамерклавир сонате Лудвига ван Бетовена, која се сматра једним од најважнијих дела пијанистичке литературе. Бетовен је на својој двадесетдеветој сонати радио од лета 1817. до јесени 1818. године, а објављена је као његов 106. опус и посвећена његовом мецени, надвојводи Рудолфу. Реч је о првом великом остварењу насталом после скоро петогодишњег затишја, које је уједно објавило и почетак неспутане креативности у осмишљавању амбициозних опуса, карактеристичним за Бетовенов позни стваралачки период. По многим композиционо-техничким решењима на плану форме, ова соната представља покушај превредновања традиције и напуштање одређених експерименталних решења из композиторовог претходног стваралачког периода: Бетовен се тако враћа класичарском четвороставачном циклусу и првом ставу у сонатној форми, док на месту финала нуди ново тумачење фуге. Написану у тоналитету Б-дура, Хамерклавир сонату одликује сложен тонално-хармонски план заснован на хроматским модулацијама, који у првом и завршном ставу као тренутак кулминације афирмише сукоб између почетног Б-дура и хроматски измештеног Х-дура, у трајању које превазилази четрдесет минута. Хамерклавир соната је у тренутку свог настанка представљала најамбицизније солистичко остварење за клавир. Наслов „Хамерклавир" није сасвим прецизан, јер је више Бетовенових соната, укључујући и претходну, носило жанровску одредницу „велика соната за хамерклавир", односно „клавир са чекићима", која је требало да прецизира да је сонату могуће изводити искључиво на модерном клавиру, а не на чембалу, које је почетком 19. столећа и даље било у употреби. Ипак, овај наслов је данас општеприхваћен и са правом реферира на интимну везу амбициозних композиционих решења и новог усавршеног инструмента који је Бетовену стајао на располагању.

Соната број 27, опус 90, у е-молу, настала је четири године раније, на лето 1814, и једна је од Бетовенових експерименталних соната: састављена од два става, оба насловљена на немачком језику. Како у првом, сонатном ставу, тако и у завршном сонатном ронду, Бетовен одбацује традиционалне репетиције и предност даје експозицији тема, стављајући у први план њихову експресивну мелодику, док истовремено ограничава развојне делове и мотивски рад.

Соната број 26 опус 81а, настала је крајем 1809. и почетком 1810. године. Реч је о Сонати „Lebewohl", односно познатијој по француском називу „Les Adieux" то јест „Опроштајној сонати", једном од програмских дела овог композитора, којим је осликао растанак са својим меценом, надвојводом Рудолфом. Наиме, услед Наполеонове окупације Беча, 1809. године, надвојвода Рудолф морао је да напусти град, те три става ове сонате редом осликавају растанак, самоћу и поновни сусрет двојице пријатеља. У концепцији сонате посебно се истиче екстензивна кода првог става која нуди контраст доминантно лирском изразу дела.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредник Ксенија Стевановић