Бранко Ромчевић: Дерида без политике

Једна од громогласнијих замерки Жаку Дериди била је да је његова филозофија неполитична, да су теме којима се баве метафизичке и „лепе", да су његови појмови и неологизми испражњени од политичког садржаја. Дода ли се томе свеопшти одијум према овом француском филозофу, није се ни могло очекивати да ће се његово дело читати сабрано и без вишкова (односно мањкова) значења. У своме тексту „Дерида без политике" показује Бранко Ромчевић да су неполитичка читања Дериде, најблаже речено, некоректна, а у озбиљнијим случајевима некомпетентна. Јер, од првих својих текстова о феноменологији Дерида се показује као прворазредни политички мислилац, иако не користи општеприхваћени речник политичке филозофије, нити експлицитно проблематизује велике политичке појмове.

Деведесетих година прошлога века Дерида исписује две велике књиге које експлицитно проблематизују политику: „Политике пријатељства" и „Марксове сабласти", а Ромчевић се усредсређује управо на књигу о Марксовом наслеђу и сабластима које то наслеђе прате (или се из тог наслеђа рађају). Не само да Дерида не одустаје од својих појмова (рАзлика, рецимо), него показује у којој мери су они делатни и у политичком пољу (чак, могло би се рећи, они долазе из политичког поља), а у минуциозној анализи Деридиног дела Ромчевић показује да се управо у раним Деридиним радовима често крије одгонетка за тешке проблеме које овај поставља у последњој деценији 20. века.

Посебна вредност Ромчевићевог текста у његовој је систематичности и сабраности. Ако је Деридин стил запенушан и разбарушен, Ромчевићев израз је сталожен и строг. Ако се Дерида игра на врло широком филозофском пољу, Ромчевић се усредсређује само на један део игралишта. Најважније у свему томе, међутим, јесте да се оба филозофа - играју. Тај лудички елемент тако неодољив код Дериде, у Ромчевићом случају има класичнији облик, али садржински он прати деридијанска надахнућа и оставља текст какав се у српској филозофској култури дуго чекао.

Уредник Иван Миленковић
Чита Марица Милчановић