Александaр Милосављевић: О представи „Клошмерл”

Роман Габријела Шевалијеа Клошмерл, као и истоимени филм и телевизијска серија, духовита је сатира о паланчанима који би да смело закораче у нову епоху тако што ће усред своје варошице порушити трошну кућу и ишчупати старо дрво да би подигли симбол наступајуће, модерне епохе - јавни тоалет. Штавише, локални политичари ће „клошмерл", односно градски писоар, прогласити и симболом новог доба и вредном инвестицијом која отвара просторе за развој туризма и афирмацију њиховог малог места као атрактивног простора за иностране инвеститоре.

Заједно са Димитријем Кокановим и Машом Јеремић, Кокан Младеновић је начинио драматизацију у којој прати основну причу и отвара простор за наратора који ће публику проводити кроз реализацију обимног и амбициозног друштвеног „пројекта јавни писоар", те на тај начин заправо открити сав бесмисао политичарске иницијативе која за циљ има самопромоцију, али и материјалну корист. С друге стране, ова прича о догодовштинама у француском градићу ће постати и сведочанство о аутодеструктивности неуништиве паланачке свести самих житеља варошице и о њиховој суштинској неспремности да искораче из властитих малограђанских светоназора, пише Александар Милосављевић.

Поред Наратора, кога препознајемо као неку врсту Мефиста, у представу је уведена и макета на којој ће бити приказано оно штио буде одиграно на сцени, а да не буде забуне, редитељ је увео и трећег посредника - камеру и директан пренос. Та двострука или трострука слика померене и накарадне стварности ће у представи Београдског драмског позоришта, управо захваљујући примени оваквих поступака, бити онеобичена до мере у којој ће на сцени добити гротескне, чак монструозне размере. Тако ћемо, упркос привидној лакоћи и необавезности основне драмске ситуације преузете из романа, представу доживети као озбиљно упозорење, као подсећање да се и нама - сада и овде - дешавају слични клошмерли.

Уредница емисије Тања Мијовић.