Оливерa Жижовић: Ахилејеве сузе

Мит је прича која је надживела сва своја тумачења, а опет, парадоксално, мит живи само тако што се непрестано тумачи. Свако тумачење мита промена је његове садржине. Управо је то оно што велике митове чини великима и што се супротставља увреженом мишљењу да мит у себи садржи непроменљиве структуре људског искуства: митови живе захваљујући гипкости своје садржине, захваљујући томе што су спретно ухватили сву неухватљивост људске природе. Оно непроменљиво у Хомеровим митовима, или библијским причама, управо је начин на који су исприповедани - дакле на делу је генијалност творца (било да је реч о појединцу или групи) - а садржина исприповеданог свија се с обзиром на својства времена: античка Антигона другачија је од савремене Антигоне управо онолико колико су различита тумачења.

Када се Оливера Жижовић подухвати тумачења античких митова она врло добро зна да пише на дебелом палимпсесту, на хиљадугодишњим наслагама текстова, те је, управо због тога, запањујућа чврстина њеног израза који се ослања на себе самог. Свежина тумачења О. Жижовић наводи на помисао да су антички текстови на којима ради пронађени тек недавно, а не да су, хиљадама година већ, предмет најживљих тумачења. У одломку „Феникове Ериније" упознаје нас ауторка са старцем Феником који Ахилеју прича причу о Мелеагровом гневу, а интерпретативна петља враћа нас на разликовање субјективне перспективе приповедача (Феникија) и објективне перспективе као учинка приповедања. Ауторка енергичним потезима, сигурним и лепим стилом, сплиће митске мотиве како би их, у истом гесту, расплела и добила нови облик проистекао из рада тумачења. Феникије се, због тога, показује као субјективна структура која своје искуство успева на такав начин да уопшти да оно задобија опште важење. У тој игри унутар игре - у причи унутар приче, у миту унутар мита - видимо на који начин (и због чега) мит постаје снажна и трајна прича. Колико год да је текст Оливере Жижовић самосвесна и аутономна појмовна творевина, он је, истовремено, и својеврсна прича која продужава причу о којој прича.

Исти ћемо поступак - али с другачијим мотивима и исходом - пронаћи у поглављу „Мелеагрова љуба" у којем ауторка анализира љубав Мелеагра и Клеопатре, с тим што је главна улога поверена богињи Артемиди, склоној сплеткарењу и ћудљивом понашању (што је уобичајено за олимпске богове и што их, уосталом, и чини толико живописнима и занимљивима). Наравно, у расплитању божијих ћуди служи се Жижовић чврстом методолошком апаратуром дубинске психологије, те се анализа мита усредсређује на неколико кључних мотива попут, рецимо, значаја порекла, или симболичке моћи. Отуд се Артемида, како текст одмиче, све више појављује не као пука ћудљивост, већ као богиња која у себи сажима различита, често и супротстављена својства. Тиме она, заправо, све више подсећа на смртницу која се, баш као и сваки човек, хвата у коштац са сопственим противречностима, сопственим грешкама и успесима, поразима и победама. Прича о Мелеагру и Клеопатри, уз појављивање сплета ликова око њих, утолико се сплиће са божанским мотивима и поприма типично људске заплете које Жижовић убедљиво и енергично прати и тумачи.

Књига Оливере Жижовић „Ахијелеве сузе" појавиће се у издавачкој кући Федон из Београда.

Читала је Марица Милчановић
Уредник Иван Миленковић