Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Ердманова драма Самоубица из 1928. године је црнохумoрна комедија о вечитој људској себичности и незајажљивости: прича се заснива на баналном неспоразуму, на рђаво протумаченом незадовољству Семјона Семјоновича Потсекаљникова и ноћној брачној размирици која ће да прерасте у општу збрку у коју се одмах, као по аутоматизму, укључују представници различитих елемената друштвене структуре; њихова „пресуда" је јасна - Подсекаљников је решио да изврши самоубиство, само га још ваља убедити да тај чин, у ширем социјалном контексту, прикаже као израз револта или своје подршке некој друштвeној групи или појединцу.

Према оцени Александра Милосављевића, поставка редитеља Милана Нешковића зрачи разиграношћу и наглашеном маштовитошћу. Он и сада, у Сомбору, увлачи глумце у префињену авантуру заједничког рада и трагања, баш као што је то у истом театру учинио прошле сезоне када је режирао драму Маестро Миливоја Млађеновића.Код Нешковића нема крупних речи, све је крајње једноставно и несумњиво би се одвијало и окончало по нушићевски или јонесковски успостављеној матрици, дакле као каламбур са сатирично интонираном поентом или до пароксизма форсираним апсурдом, да редитељ није начинио преокрет. А ослонац за обрт је пронашао у парадоксу који ће формулисати сâм главни јунак комада, који у једном часу констатује да је идеја самоубиства заправо дала смисао његовом животу. Ово ће редитељу и ауторки адаптације, Маји Тодоровић, омогућити да причу усмере у интимније сфере, ка породичној драми, тако да сценска комично-апсурдна ситуација прераста у представу о процесу уништења породице. Или тачније, о последицама које свеопшта грамзивост има на плану најнепосреднијег, породичног окружења о које се главни јунак, очигледно несмотрено али и понет општом друштвеном атмосфером, и те како огрешио. Отуда Нешковићев Самоубица постаје дирљиво, али нипошто и патетично сведочанство о чврстим везама које (ипак) могу бити успостављене између најближих, између оних који се безрезервно и мимо сваког интереса воле. У овом случају између чланова фамилије. Подсекаљникова жена у овој представи више неће, као код Ердмана, бити катализатор радње, него ће постати равноправни партнер свога мужа. Управо ће она својом акцијом усмеравати радњу представе, а њене емоције ће сценској игри обезбедити пуни смисао.

Уредница емисије Тања Мијовић.