Имагинарни пејзажи

Ово је први албум енигматичног уметника, који тврди да је из Београда, после „Circular Forms" објављеног 2015. године. Како се то може читати у цртицама албума, ово дело је настало избегавајући академизам и уобичајено прављење софтверских печева, већ је Могард „импровизовао на модуларним синтисајезима сатима, данима, месецима и годинама као што конвенционални „бенд" развија групну интуицију". У овим речима види се даље развијање наратива о Абулу Могарду као „чаробњаку" који делује изван уобичајених граница амбијенталне музике и који у својој музици долази до метафизичких увида, односно „постфизичких" искустава. Наравно, ово је карактеристична мистификација која прати Абула Могарда од како се појављује на сцени експерименталне и амбијентални електронике, односно сада већ можемо рећи својеврсни задани концептуални оквир у који је урачунат у маркентишко-естетски учинак музике. Но, и поред тога, нумере које ћете чути су урађене са пуно детаља, бриге и одређеног слободарског заноса, који даје скривање иза анонимног идентитета, односно које омогућава и цинични подмсех испод постављене маске. Са друге стране, Могард „открива" да је албум настао под утицајем познатих бразлиских музичара Тома Зеа, Антонија Карлоса Жобима и Чика Буарквеа, односно њиховог приступа такозваној бразилској популарној музици, у чијој је основи иновативна и деликатна модификација самбе и боса нове. У хармонским прогресијама албума „Above All Dreams" је, у неку руку, могуће чути одбљесак бразилске музике, но може се поставити и питање у којој мери је важно да знамо или да препознамо овај могући или ауторизовани „узор"? У крањој линији, за меланхоличне, кинематографске, лучне нумере које прави Могард ово и није од пресудног значаја и можда би се музика овог анонимног аутора могла слушати као таква - апстрактна и безинтересна, слободна да је слушалац самостално перципира и наративно допуњује.

Уредница Ксенија Стевановић