Јован Аранђеловић: Знање и веровање

У овом тексту Јован Аранђеловић полази од епистемолошких одређења знања и веровања кроз историју, јасно разграничавајући веровање од сродних појмова као што су вера и вероватноћа. Наиме „отвареност према веровању и ономе чиме се тај облик не неког знања, већ свести, стиче - нипошто није исто што и прихватање вероватноће, која је темељни појам искуственог сазнања нововековне науке и њене логике. Ово постаје још јасније ако кажемо да је отварање и према вероватном, а не само према извесном, апсолутно поузданом знању било у модерном научном и филозофском мишљењу праћено порицањем вредности онога што се заснива на вери, на убеђењу; односно, ово отварање је имало тај учинак да је из нововековне логике, насупрот Аристотелу, избачена топика и порекнута вредност уверавајућег мишљења. Нововековна просвећеност је почивала на оштром супротстављању вере знању... Међутим, наше време, посебно научни дух, као гробар тековина реторичке културе прошлих времена, поступно враћа топику и уверавајуће мишљење у своје окриље". Са тим епохалним променамна, наглашава аутор, проблем односа вере и знања, веровања и строго научног мишљења мора се сагледати на нове начине, поглавито због тога што мешање ових категорија широм отвара врата хетерономији, како у филозофији тако и у хуманистичким наукама. Измђу положаја филозофије у средњем веку и оног у којем је данас, може се успоставити извесна аналогијa, при чему је религија уступила место политици, што је по мишњељу Јована Аранђеловића знатно погубније и за филозофију и за науку уопште, а нарочито за друштвено-историјски контекст нашег доба и непосредне будућности.

Уредница емисије Тања Мијовић.