Век хармонике

У опусу Милице Ђорђевић преовладавају инструментална дела. По речима музиколошкиње Иване Миладиновић-Прице, још од композиторкиних раних радова, фасцинира начин изградње звука, другачији од оног који нам је традиција оставила у наслеђе, а отвара нам рефлексивну природу њеног стваралачког поступка. Занимање за унутрашњи живот звука, уместо за теме или мелодије, и одвојен од реалности коју изражава, као и испитивање опсега слушаочеве перцепције или доживљаја музичког времена, успоставља се као својеврстан модус операнди ове ауторке, завршава Ивана Миладиновић-Прица. Музика Милице Ђорђевић у немачкој средини, где ова уметница живи и ради, препозната је као један вид новог експресионизма.

Остварење Мислио би човек, звезде Милице Ђорђевић, написано је 2015. године за Дане камерне музике у Витену, када га је премијерно извео Теодоро Анцелоти. Композиција је сачињена од два тематска материјала - једног у веома високом регистру, који се периодично понавља, и другог, како ауторка каже готово електронског звука, који подразумева разне ефекте у нижем регистру у оба мануала. По речима нашег истакнутог акордеонисте Владимира Благојевића, који је ову композицију премијерно извео у Србији, Милица Ђорђевић је препознала суштину инструмента - естетика њене музике је прилагођена природи инструмента, односно ауторка је искористила капацитете меха и два мануала.

Мање те у мајке грозе за сопран, бас кларинет, хармонику, виолину, виолу и виолончело, Милица Ђорђевић написала је 2011. године на стихове истоимене песме Васка Попе. Поезија Васка Попе је често присутна у делима Милице Ђорђевић, на директан или индиректан начин, и то је извориште коме се ауторка често враћа. Композиција Мање те у мајке грозе је трећа у којој директно користи Попине стихове (ту су и композиције И ти... за мешовити хор и ЗИД за сопран, тенор, баритон и удараљке). Овог пута коришћена је десета песма из циклуса Врати ми моје крпице и како каже ауторка, „посебан изазов је био углазбити већ савршене и самодовољне Попине стихове. Али, ове његове клетве су толико поетичне и емотивно јаке и било је дивно претварати их у музику, која драматуршки прати душевно стање „главне јунакиње„ од љутње и беса, мржње, преко ироније... до немоћи и помирења или предавања". Остварење Мање те у мајке грозе, за сопран, бас кларинет, хармонику, виолину, виолу и виолончело номиновано је 2012. године за награду Ханс Ајзлер, која се додеље за најбољу композицију насталу током претходне године.

Концерт за хармонику Фумија Јасуде настао је у периоду између 2002. и 2004. године као поруџбина дискографске куће Винтер и Винтер за храмоникаша Теодора Анцелотија. Ставови су: Носталгија, Трчање у циркусу, Ламент из близине и Последњи хор.

Теодоро Анцелоти је својим уметничким радом значајно допринео интеграцији хармонике у савремену класичну музику. Развојем технике извођења повећао је звучни дијапазон овог инструмента, тако што је, на пример, заменио материјале од којих се праве неки делови инструмента.

Од 80-их година 20. века Анцелоти наступа на великим фестивалима, а ангажован је и као солиста водећих оркестара. Свој педагошки рад започео је на Универзитету уметности у Берну, а од 2002. године ради као професор на музичкој Академији у Фрајбургу. Дискографија овог уметника обухвата широк репертоар, од Баха и Скарлатија, до Јаначека, Сатија, Кејџа и других. Ипак, у центру његовог интересовања последње две деценије јесу остварења савремених аутора, а многи од њих су своја дела написали за Анцелотија.

Уредница емисије Марија Вуковић