Из архиве Радио Београда – Сопран Оливера Миљаковић

На реситалу у Београду одржаном 13. октобра 1982. године у Коларчевој задужбини, на 14. Бемусу, Оливера Миљаковић певала је занимљив програм „са мером, надахнуто и истанчаним укусом, остварујући супротна расположења. Она поседује леп и уједначен носиви сопран лирског карактера... са изузетно музикалном фразом и јасном дикцијом француског и италијанског језика” – речи су Душана Максимовића, а пренео их је вечерњи лист Политика експрес, 18. октобра 1982. године. Иако су темперамент и потенцијал Оливере Миљаковић били усмерени према оперској музици 17. и 18. века, на те природне предиспозиције „надграђена је чудесна вокална техника, која оставља утисак невероватне лакоће и потпуног владања гласом у сваком тренутку”. Осим тога, и Хелмут Дојч је оставио позитиван утисак на присутне те је записано да је „пијаниста прецизне технике, изванредног нерва, који следи солисту у најсуптилнијим намерама, а често и сам даје импулсе”, написала је Снежана Николајевић за дневни лист Политика 20. октобра 1982. године.

Са поменутог концерта, у пратњи пијанисте Хелмута Дојча слушаћете четири песме Габријела Фореа: Лептир и цвет, опус 1 број 1, Мандолина, Затвор и Наша љубав. Следи соло песма Црн-бел Крешимира Барановића, на стихове Франа Галовића из 1927. године, као и две песме Милоја Милојевића – Звона, на стихове Теодора Реноа, познатијег као Вулпинус и Јапан.

Примадона Бечке опере, Оливера Миљаковић, каријеру у овој чувеној кући почела је након аудиције, када јој је славни Херберт фон Карајан доделио улогу Деспине у Моцартовој опери Тако чине све, 1. априла 1963. године. Након тога остварила је блиставу каријеру у овој кући, са чијим ансамблом је наступала широм света, а десет узастопних година наступала је и на Салцбуршком фестивалу. Сарађивала је са Бернстајном, Сваровским, Мазелом, а читаве две деценије важно место у њеном професионалном животу играле су и концертне позорнице Јапана. Као врхунац њене каријере, крајем осамдесетих година прошлог века, у свечаном салону Бечке опере уручена јој је титула Камерне певачице – признање које се додељује најзаслужнијим уметницима Аустрије за врхунска остварења у оперском костиму, на концертном подијуму, филму или грамофонским плочама.

Чућете и једночину оперу Служавка господарица Ђованија Батисте Перголезија, која је средином 18. века у Италији извођена као кратка комична оперета. Изводи ансамбл Берлинска капела под управом Хелмута Коха, а солисти су Оливера Миљаковић – сопран и Рајнер Зус – бас. Снимак је забележен 1978. године.

Уредница емисије Марија Вуковић