Хроника Трећег програма

Како запажа Иван Миленковић, постоје макар две замке које вребају при писању биографије Жака Дериде и Беноа Петрес је упао у обе, али, за утеху, оне су биле неизбежне. Прва је у парадоксу самог подухвата: како дати животопис филозофа који је значајан део свог опуса посветио управо идеји да живот аутора ни на који начин није везан за његово дело - тајна текста не налази се изван њега, у животу и намерама аутора, у ономе што је писац хтео да каже, јер писац пише управо оно што хоће да каже. Друга замка је у обиму Деридиног дела, његове архиве која је велика као просечна провинцијска библиотека, тако да је и после смрти (2004. године) Дерида остао један од најплоднијих светских аутора: сваке године појави се по једна књига из његове заоставштине, као и по неколико књига о њему.

Иако му је Беоноа Петерс веома наклоњен, Дерида се у овој биографији показује као човек који је тежак и себи и другима, генијалан и фасцинантан лик склон душевним превирањима, осетљив до граница неиздржљивости, што га чини оданим али захтевним пријатељем који, будући да осећа и најмање трептаје у комуникацији, уме за тили час да се претвори у љутог пртовника. Дерида је увек био разапет између жеље и потребе за самоћом и самонаметнутог хистеричног кретања које је постајало све суманутије како је филозоф залазио у године. Премда је жудео за признањем и трудио се да одржава пријатељства, Дерида је био апсолутно непоткупљив када је у питању оно најважније - мишљење, и управо због те непоткупљивости, ватрена пријатељства се гасе и постају страсна и непомирљива непријатењста.

По оцени Ивана Миленковића, Биогарфија коју је написао Беоноа Петерс на 650 страница, тек је један елемент слагалице која се зове Жак Дерида; можемо се спорити да ли је Дерида највећи филозоф 20. века, или не, али је неоспорно да је заслужио овакву биографију, исцрпну и поштену, јер после њега филозофија није оно што је била раније. Сада је много више.

Уредница емисије Тања Мијовић.