Језик, књижевност, теорија – говори Сергеј Мацура

У теорији семиотике Чарлса Сандерса Перса, поред општег и прагматичког аспекта, садржи се и тријадични, при чему се у релацију доводе три члана: знак (репрезентант), предмет и интерпретант. Интерпретант као најинвентивнији део модела подразумева схватање које имамо о односу знака и предмета и нужан је за успостављање процеса семиозе, тј. интеракције све три семиотичке компоненте: семантике, синтаксе и прагматике. Сам интерпретант такође функционише на три нивоа, као рема, дицент и аргумент, од којих је последњи задужен за довођење у везу општих категорија постојања са практичним искуством, и то кроз методе индукције, дедукције и абдукције. За разлику од наметања правила појавама (дедукције) и последице појава (индукције), трећи метод покушава да у непосредном контексту формулише хипотезу која објашњава појаву, што се у излагању примењује на читање истраге оца Вилијама у Имену руже. Уз Персове теоријске поставке и Екова логичка аутотумачења, анализирају се примери који показују све или неки од четири стадијума овог процеса: прекодирану абдукцију (гомилање сирових података), поткодирану абдукцију (избор једног од више правила повезивања), креативну абдукцију (додавање енциклопедијског знања) и метаабдукцију (проверу модела могућег света наспрам стварног).

Снимак је забележен на конференцији Језик, књижевност, теорија која је од 27. до 28. априла одржана на филозофском факултету у Нишу.

Уредник емисије: Немања Митровић.