Разум и осећајност

Овај немачки композитор и пијаниста је рођену и Вирцбургу 1750. године, где је и стекао музичко образовање. Године 1774. је постао свештеник, а убрзо потом је добио и место капелана на двору у Мајнцу. Ипак, његове свештеничке обавезе га нису спречиле да 1779. пође на трогодишњу пијанистичку турнеју по Италијји, током које је срео и Падре Мартинија. По повратку у Мајнц, радио је као као капелмајстор дворског оркестра, а након распуштања ансамбла, краће је боравио на неколико дворова, међу којима и на оном Великог војводе оф Франкфурта. Тамо је био задужен за продукције музичко-сценских дела, те је, између осталих, поставио Моцартову Чаробну фрулу и Отмицу из сараја. Након Наполеонвих ратова, Штеркел се 1815. године вратио у родни Вирцбург, где је и преминуо две године касније.

У своје време, Штеркел је био познат као композитор и пијаниста. Његов опус је био обиман, посебно у области камерне музике, а дела су му штампана у Паризу, Лондону и Бечу - центрима у којима је посебно било популарно аматерско извођење музике. Међу бројним Штеркеловим сонатама издвајају се оне за клавир и виолину или виолончело. Његов опус се данас сматра значајним пре свега по томе што је пренео карактеристике стила Манхајмске школе у медијум камерне музике, пре свега оне за инструменте са диркама. Ипак, истовремено са успехом и признањима, Штеркел је био изложен и критикама - његово свирање је често сматрано „феминизираним", а сонате пригодне „за дамску разоноду", што би се могло објаснити разликама у укусу између италијанског и севернонемачког стила компоновања.

Са друге стране, међу онима који су са уважавањем гледали на Штеркелов пијанистички стил био је Бетовен, који је посебно ценио његово елегантно и суптилно свирање. Бечки мајстор је такође ценио и Штеркелова симфонијска дела, што је нагнало Хуга Римана да изјави како је „Штеркел био један од композитора од којих је Бетовен учио".

Уредница емисије: Ивана Неимаревић