Антоан де Лоаје и композитори-гитаристи

У периоду од 1791. до 1812. године, Де Лоаје, иначе пореклом из аристократске породице, живео је у изгнанству из револуционарне, односно Наполеонове Француске. Првих десет година провео је борећи се у такозваној Кондеовој војсци, једној од паравојних контрареволуционарних формација француске аристократије. Иако је у овом периоду био рањен и није могао да користи десну руку, Де Лоаје је управо током ових година компоновао нека од својих првих значајних дела. Кондеову војску напустио је 1800. године, отишавши у Хамбруг, где је живео и радио четири године. Свој једини концерт за гитару, који је компоновао 1799. године, објавио је у Хамбургу 1802, у издавачкој кући Аугуста Бема. Реч је о концерту који се састоји из само два става - сонатног алегра модерата и ронда умереног темпа, оба у тоналитету А-дура. Оваква бинарна структура Де Лоајевог концерта, иако неуобичајена за почетак 19. века, асоцира на сродна дела у жанру синфоније кончертанте, а поседује и паралеле у делима из његовог камерног опуса. Ипак, имајући у виду недоречености и грешке које су нажалост присутне у издању Де Лоајеовог концерта, поједини стручњаци су мишљења да двоставачна структура концерта није била изворна замисао композитора, већ да је до изостављања лаганог става из штампаног издања дошло услед немара или техничких пропуста.

Међу италијанским гитаристима активним почетком 19. века проналазимо и Франческа Молина, рођеног у Торину исте 1768. године кад и де Лоаје. Као и многи његови савременици, Молино је путовао Европом као виртуоз на гитари, да би на послетку био привучен Паризом као центром музике и културе, те се 1820. године настанио у француској престоници, где је живео до своје смрти 1847. године.

Најзначајнији италијански гитариста у овом периоду био је Мауро Ђулијани, коју је славу стекао у Бечу, где је био активан између 1806. и 1819. године. Поред тога што је наступао на соло реситалима, Ђулијани је свирао заједно са водећим бечким виртуозима тог времена, попут пијаниста Хумла и Мошелеса и виолинисте Мајзедера. Ђулијани је један од најзаслужнијих за релативно брзо произвођење завидне литературе за модерну гитару у низу жанрова почетком 19. столећа. Имајући у виду да је пре свега био активан као извођач-виртуоз, не чуди да важно место у његовом опусу заузимају концерти за гитару. Савременици су у Ђулијанијевом свирању највише хвалили његов тон и експресију, који су посебно долазили до изражаја у обликовању мелодиозних лаганих ставова.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић