Музика 20. века – Теодор Адорно

Иако је Адорно данас најпре познат по својим текстовима написаним у традицији критичке теорије Франкфуртскe школe којој је припадао, његов допринос музичкој теорији и социологији 20. века је од великог значаја. Може се рећи да је Адорно током свог живота усклађивао филозофију и своје познавање, практично и теоријско, саме музике пишући неке од важних студија попут Филозофије нове музике, која ја извршила пресудан утицај на ствараоце послератне музичке авангарде. 

Адорну је од малих ногу пружено солидно музичко образовање: учио је клавир, виолину и композицију, вероватно под утицајем мајке, професионалне певачице пореклом са Корзике. Године 1921. одлучио је да студира филозофију на Универзитету у Франкфурту, уз музикологију, социологију и психологију као изборне предмете. Наставио је и студије композиције код Бернхарда Секлеса и студије клавира код Едуарда Јунга. После завршеног доктората, Адорно је похађао додатне часове компоновања код Албана Берга у Бечу од 1925. године, односно часове клавира код Едварда Штојермана. У том периоду упознаје се са Шенбергом и Веберном, а такође долази у контакт и са Кшенеком, Хиндемитом и Бартоком. Постаје уредник часописа Musikblätter des Anbruch, а редовно је писао чланке и критике у журналима посвећеним савременој музици попут Die Musik, Zeitschrift für Musik и Neue Musikzeitung током двадесетих година. Његова каријера композитора је била кратка, а број дела која је написао мали. Компоновао је песме, камерну музику, неколико оркестарских и хорских дела. Писао је у слободном атоналном стилу, ослањајући се на мотивске везе и разраде, под утицајем Берга и Шенберга, композитора којег ће истицати као предводника прогресивних тенденција у музици. До почетка четрдесетих и егзила у Сједињене Америчке Државе, Адорно је престао да компонује и посветио се у потпуности филозофији. Његове композиције су објављене постхумно, 1980. године у редакцији Хајнц-Клауса Мецгера и Рајнера Рина.

Уредница Ксенија Стевановић