Опере – Вагнер: Тристан и Изолда

Главне улоге тумачили су: Андреас Шагер као Тристан, Ања Кампе као Изолда, Виолета Урмана као Брангена и Рене Папе као Краљ Марке. Крувенал је Боаз Даниел, кормилара је тумачио Адам Кутни, а Мелота Штефан Ригамера. Хором Берлинске државне опере и Оркестром државне капеле из Берлина дириговао је Даниел Баренбоим.

Пошто је написао други чин Зигфрида Вагнер је, притиснут финансијским тешкоћама, прекинуо рад на Прстену Нибелунга и посветио се операма за које је мислио да ће му донети успех. То су били Мајстори певачи и Тристан и Изолда који ће, међутим, направити револуцију у музичким конвенцијама западноевропске музике. Вагнеров унук, позоришни режисер Виланд Вагнер је назвао Тристана „врхунцем и највишом кризом романтичарске музике, која је истовремено отворила врата атоналности XX века".

Први чин се дешава на броду, који доводи ирску принцезу Изолду у Корнвол, где треба да се уда за краља Маркеа. Ту је и Тристан, Маркеов нећак, у пратњи свог верног штитоноше Курвенала коме је припала част да доведе принцезу. Оно што нико не зна јесте да су се Изолда и Тристан раније упознали и заљубили једно у друго, те да сада покушавају да одоле снажној привлачности која постоји између њих. Изолда је растрзана бесом и очајем и мисли да је Тристан не воли, јер одбија да се сусретне са њом. Она наређује Брангени, својој слушкињи, да јој донесе отровни напитак којим ће окончати свој, али и Тристанов живот. Али Брангена уместо отрова доноси љубавни напитак и, након испијене чаше, верујући да им је преостало још само пар тренутака живота, они дају одушка својим дуго скриваним осећањима у тренутку када брод упловљава у луку.

Други чин Тристана и Изолде започиње на тераси дворца у Корнволу. Изолда, која се у међувремену удала за краља Маркеа, нестрпљиво очекује вече и сусрет са Тристаном, али је Брангена забринута. Она не верује Тристановом пријатељу Мелоту, који је уговорио ноћни лов, како би помогао Тристану и Изолди да се сретну. Љубавници се у заносу предају својим осећањима. Дан, који их раздваја и присиљава на одрицање, представља за њих симбол омрзнутог привидног живота у којем господаре слава, частољубље и грамзивост. Насупрот томе, ноћ је за њих простор љубави и весник смрти која ће им омогућити да напокон буду заједно. Њихов љубавни дует прекида Курневал који најављује неочекивани долазак дворјана. Брангена штити Изолду, док се Мелот хвали како је својим лукавством сачувао краља од срамоте. Марке је тужан јер му је увреду нанео највернији и најоданији од свих витезова. Тристан тада позива Изолду да пође са њим у царство смрти, што она прихвата. Када дотакне уснама њено чело, Мелот у бесу посеже за мачем, а Тристан, без жеље да се брани, допушта да му нанесе смртну рану.

У врту дворца својих предака спава рањени Тристан. Поред њега седи Курвенал, а у даљини се чује тужна мелодија фруле. Пастир пита Курвенала шта је са његовим господаром, на шта му он одговара „да га само Изолда може спасити". Он моли пастира да засвира веселу мелодију чим опази Изолдин брод. Тристан се буди и присећа се своје љубави, док његова жудња за животом и страст према смрти постају једно. Долази Изолда, а Тристан умире у њеном наручју, а она пада у несвест. У међувремену, Марке и Мелот стижу у замак. Курвенал убија Мелота, али и сам задобија смртне ране. Тада Брангена, признаје да је Тристану и Изолди дала љубавни напитак, а краљ Марке опрашта љубавницима. Изолда се буди и на граници живота и смрти, примећује једино свог вољеног. Она пева чувену сцену „Љубавне смрти" - своју трансфигурацију и последње, заносно величање Тристана. Падајући над телом вољенога, Изолда ступа у мистичну унију са Тристаном, чиме се опера завршава.