Путеви концертантне музике у Енглеској

Џон Стенли, композитор, виолиниста и оргуљаш, рођен је 17. јануара 1712. године у Лондону, а услед несрећног случаја је као двогодишњак остао слеп. Стенли је био запажен као виртуоз на оргуљама, а у обликовању највећег броја својих дела био је чврсто везан за идиом позног барока. У његовим делима се пре свега огледа утицај Георга Фридриха Хендла, који је уједно био и добар Стенлијев пријатељ. Ипак, у свом последњем концертантном опусу, збирци од шест концерата за чембало објављеној 1775. године, осавременио је свој приступ односу солисте и оркестра. Последњи, шести концерт из ове збирке, посебно се издваја по употреби модернијих мелодијских формула и фактуре, попут албертинског баса.

Рођен 1709. године у Њукаслу на северу Енглеске, Чарлс Ејвисон је био запажен као композитор, али и као музички писац и организатор серије концерата у свом родном граду. У свом Есеју о музичком изражавању из 1752. године, који се сматра првим значајним теоријским написом о музици на енглеском језику, Ејвисон говори афирмативно о афективном стилу италијанског барока, посебно истичући доприносе Франческа Ђеминијанија и Бенедета Марчела, и то на уштрб Хендла. У свом опусу Ејвисон је углавном остао веран форми кончерта гроса, иако се у зрелом стваралаштву препознају одговори на популарност новог инструменталног стила оличеног у делима Јозефа Хајдна и Јохана Кристијана Баха. Ејвисонова збирка концерата из 1758. године, објављена као опус 6, истиче се бригом коју је композитор посветио назначавању жељене динамике и артикулације, у складу са његовим учењем о афектима у музици, а у последњим концертима из збирке јасан је утицај нових формалних решења заснованих за сонантом принципу.

Аутор емисије Срђан Атанасовски