Хроника Трећег програма

Излагачка активност убрзаног темпа и упадљивог ауторског става Невене Поповић (рођене 1976. године) уочљива је још од времена када је студирала вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду, почетком овог миленијума. Сваки пројекат/изложба ове уметнице представља додатни корак у сложени стваралачки процес, где у идеји парадокса философије времена и културе материјала ауторка ослобађа сопствени истраживачки простор, пише Љиљана Ћинкул. Композиције скулптура и асамблажа „Скупљачи времена" структурисане су у камерном тону и сублимираној визуелној осетљивости рукописне ортографије фемине. У тако сензибилизованом простору и материјализацији одсуства или присуства времена и бића, отвара се читање различитих временских слојева у раду, који постаје и својеврсна одбрана идеала и права на истину.

* * *

Милан Ђоковић (1908-1993) припада најужем врху српских књижевних стваралаца 20. века. Његов опус обухвата прозу (романе и приповетке), драму, есејистику, преводе, као и широк дијапазон новинских текстова, од репортажа и интервјуа, до различитих извештаја и коментара са подручја културне и уметничке проблематике. По речима Радомира Путника, Дневник управника позоришта 1 и 2 сведочи о четворогодишњем раду Милана Ђоковића у Југословенском драмском позоришту; истовремено, дневничке забелешке представљају и историјску грађу о свим турбулентним процесима кроз које је пролазио овај театар, о унутрашњим немирима и сукобима до којих је долазило услед огромних уметничких сујета, као и о утицају тада важне основне организације Савеза комуниста на све аспекте организације позоришне делатности, од одређивања репертоара, преко уплитања у питања финансијске пророде, до самоуправних оспоравања одлука које је донела струка, а са чиме се сагласио и раднички савет.

Уредница емисије Тања Мијовић.