Уметност интерпретације

Виђење Иштвана Кертеса се не ослања на традиционалне интерпретације Брукнерових дела попут оних Карајана или Фуртвенглера које се одликују широком тонском палетом и емитовним патосом. Оно што Кертеса издваја јесте свођење великог ореола брукнеровског звука зарад чистих и прозрачних линија које као да показују сродност са Шубертом. На тај начин, Кертесово читање постаје свеже и индивидуално, и поред тога што се не уклапа у канонски приступ Брукнеровом симфонизму.

Кертес је рођен у Будимпешти 1929. године, у јеврејској породици, у којој се неговала музика. Други светски рат је преживео скривајући се заједно са најужом породицом, а по завршетку 1947. године уписује се на Академију Франц Лист где му је један од професора био и Золтан Кодај. Рано се определио за дириговање, а међу његовим омиљеним диригентима су били Ото Клемперер и Бруно Валтер. Године 1953. постао је диригент у Ђеру, али се убрзо преместио у родну Будимпешту. Напустио је Мађарску заједно са породицом после гушења Мађарске револуције 1956. године и настанио се у Немачкој, узевши немачко држављанство.

У својој новој домовини био је шеф-диригент опера у Аугсбургу и Келну, где је остао запамћен као диригент који је први пут извео Вердијевог Стифелија у Немачкој. У Британији је дебитовао 1960. године и то са Лондонским симфонијским оркестром. Шест година касније дириговао је у Ковент Гардену, а Лондонски симфонијски оркестар га је изабрао да буде наследник Пјера Монтеа на месту шефа-диригента. Такође, био је и музички директор Гирцених оркестра из Келна од 1971. све до преране смрти 1973. године, када се утопио у мору.

Од самих почетака каријере Кертес је неговао изузетно широк и разноврсан репертоар, а његова извођења су красила директна, енергична и непретенциозна тумачења. Посебно се истицао интерпретацијама Бартока, Брамса, Хенцеа, Стравинског, Бритна, али и Брукнера. Такође, запамћен је и по циклусу Дворжакових симфонија, као и по првом комплетном снимку Моцартове опере Титово милосрђе.

Уредница Ксенија Стевановић