Заборављена оперска либрета – Кинескиње

Средином 18. века Глук је изградио завину каријеру путујућег оперског композитора. Пишући у престижном стилу италијанске опере серије, добијао је завидне ангажмане у Милану, Венецији, Напуљу, Торину, Прагу и Лондону. Међутим, овај вид каријере носио је са собом и сталну несигурност са којом се нису суочавале Глукове колеге које су радиле као дворски композитори. Почев од 1752. Глук је боравио у Бечу, покушавајући да осигура позицију на царском двору. Првих неколико година је радио у служби кнеза Хилдбургхаузена, а догађај на коме су га запазили чланови царске породице била је вишедневна прослава коју је кнез 1754. године приредио у Шлосхофу, надомак Беча. Глукова опера Кинескиње писана је, поред других оперских дела, за ову прилику, а пратила ју је запажена декорација у кинеском стилу сценографа Ђованија Марије Кваља. Занимљиво је да је деветнаест година раније прва поставка овог либрета, из пера Антонија Калдаре, писана управо за аматерско извођење у коме су улоге тумачиле Марија Терезија, тада престолонаследница, њена сестра и још једна дворска дама. Да је царска породица је позитивно примила Глуково дело сведочи и чињеница да је након премијере композитор од цара Франца I, супруга царице Марије Терезије, добио бурмутицу са стотину златних дуката, те да је опера ускоро изведена и у бечком дворском позоришту, Бургтеатру. Својеврсну занимљивост представља и чињеница да је седам година касније ова опера пронашла пут и до двора Катарине Велике у Санкт Петерсбургу, и то захваљујући бечком музичару Јозефу Штарцеру, који је познавао премијерну продукцију, те је Глукову партитуру понео са собом када је прихватио ангажман у Русији.

Либрето за оперу Кинескиње представља једини текст са комичним елементима који је написао Пјетро Метастазио и део је израженог интересовања за земље Оријента током 18. века, које се манифестовало пре свега на плану декоративних, ликовних и сценских уметности, али неретко и у архитектури, књижевности и музици. Интересовање за Кину посебно је било подстакнуто све интензивнијом трговином предметима за свакодневну употребу, пре свега оних од порцелана и лакираног дрвета, чијом технологијом израде Европљани још век нису били овладали. Помодарство спрам кинеских објеката и стила било је присутно и у средиштима европске политичке моћи - на краљевским дворовима - али је чак и ту било присутно неразумевање или драстична неупућеност о овој далекој цивилизацији. Тако је, на пример, на двору Луја XIV у Версају изграђен „кинески Тријанон", палата обложена плочама од плаво-белог порцелана, које су убрзо пропале, јер је владало погрешно мишљење да се порцелан у Кини користи за израду фасада. Када су у питању сценске уметности, измештање позоришних фабула у предео Оријента говорило је врло мало о самој Кини, али је омогућавало критичку и иронијску дистанцу према феноменима у самој Европи. Метастазијев либрето Кинескиње је тако саткан од ироничног приказа три оперска манира - трагичног, пасторалног и комичног - кога демонстрирају три сестре, Кинескиње, у наводном покушају да у својој домовини подражавају европску оперску традицију.

Аутор емисије Срђан Атанасовски