петак, 02. феб 2018, 22:25

Научни скупoви

Филозофија у делу Иве Андрића – говоре Драган Проле и Александар Дамјановић

У емисији НАУЧНИ СКУПОВИ петком можете слушати снимке са конференције „Филозофија у делу Иве Андрића” која је, у организацији Српског филозофског друштва, одржана 23. децембра на Филозофском факултету у Београду. У петој емисији овог циклуса можете пратити излагања Драгана Пролета „Андрићева метафора сазнања и истине” и Александра Дамјановића „Да ли је Андрићева несаница била креативна? Психолошка и филозофска анализа”.

Драган Проле у свом истраживању повезаности филозофске традиције и Андрићеве књижевности полази од тезе да је порекло европске онтологије директно везано за мотив сунца, за јединствени спој видљивог и невидљивог. Мотив сунца је изузетно присутан у Андрићевом делу, при чему његово увођење није мотивисано онтолошким разлозима, већ је везано за осветљавање људских карактера и одгонетање тајни људског света. Тиме се Андрић приближио темељима европске духовности, јер је саморазумевање европског човека покренуто и одржавано посредством својеврсне хелиократије, то јест на основу повлашћене метафоричне улоге Сунца као ненадмашног центра космоса. Андрићева посебност почива у неједнакости и несразмери између снаге и енергије духовног сунца, с једне стране, и спољашњег сјаја људске егзистенције, са друге. Удобна егзистенцијална позиција, према Андрићу, слаби и умртвљује извор духовне светлости, а мудрост срећних не говори оним језиком којим нам се обраћа истина овог света. Међутим, критичка оштрица Андрићеве књижевности није ту да би увела чврсту вредносну хијерархију, него да би подстакла интензиван разговор душе са самом собом.

Александар Дамјановић почиње своје излагање биографским податком да је Андрић патио од несанице од раног детињства до смрти. Колико год су те несанице биле мучне и исцрпљујуће, оне су Андрића психолошки припремале за стварање његових најзначајнијих дела - Травничке хронике (1942), Госпођице (1943), На Дрини ћуприје (1944). Осим тога, једно од Андрићевих основних животних осећања, које даје тон његовим делима, била је и меланхолија. Меланхолик је носталгичар који пати због протока времена и покушава да достигне неко имагинарно или стварно изгубљено стање, при чему треба разликовати меланхолију као болест и меланхолију као промишљен став према постојању. Хајдегер говори о штимунгу као нечему што није нешто налик пролазном расположењу; појединци живе своју меланхолију, она их окружује, они се крећу у њеном елементу, а да је за стално не укорењују у одређеном изабраном објекту; меланхолија је модус онога што Хајдегер назива битак-у-свету. Дамјановић претпоставља да је низ унутрашњих и спољашњих притисака и фрустрација активирао Андрићеву меланхолију, која је попримила карактеристике клиничке депресивности.

Уредница циклуса Тања Мијовић.